Успех ученика у великој мери зависи од комуникације између родитеља и наставника. Од самог почетка школовања, родитељи би требало да граде позитиван однос према школи и учитељима како би ученици на време схватили да је школа место где се родитељи срећу са наставницима и са њима граде пријатељске односе.
Чини се једноставним кад се oвако напише, али да ли је у пракси заиста тако? Јављају се питања како се и на који начин граде односи између родитеља и наставника. Како да се оствари добра комуникација између њих која би омогућила боље услове за све три стране у школском систему, како за наставника који ће до родитеља долазити лакше, комуницирати и размењивати информације које ће допринети напретку и бољем развитку детета, тако и родитеља који ће имати поверење у наставнике и који ће настојати да прате обавештења, савете и упутства наставника, па тако и детета које ће се осећати сигурно и безбедно у школи, као и код куће.
Шта се дешава у случају када наставник има проблема у комуникацији са родитељима који показују насилно понашање, објашњава психолог Биљана Михаиловић и издваја неколико корисних савета који се могу применити у овој ситуацији.
- Неспорно је да иза сваког понашања родитеља стоји брига и потреба да буду сигурни да ће њиховом детету бити добро. Споран је, с једне стране, начин на који то изражавају и, с друге стране, оно што они виде као једино решење проблема (нема плана Б!). За поступање у ситуацијама насиља у школи постоје прописани кораци у реаговању и они заиста представљају добар ослонац. Дефинисани су нивои и врсте насиља и предвиђено је ко је задужен за реаговање на ком нивоу и у односу на то ко је починилац. Међутим, свака ситуација је специфична, јер је сваки учесник сукоба специфичан. Родитељи би требало да буду сарадници у овом процесу, али својим ставовима и начинима реаговања често могу бити фактор који ремети или отежава разрешење проблема, а може се десити и да сами родитељи, својим начином реаговања представљају проблем.
Свест о томе да не могу да контролишем како се други понаша, али - могу да контролишем како се ја понашам, омогућиће да размишљамо на конструктиван начин и не „склизнемо” у бес („Одакле му право да се овако понаша?”) или самосажаљење („На просветне раднике може да се истреса како ко хоће.”), што ће нас само удаљити од решавања проблема.
Постоји неколико конкретних корака које наставници могу да предузму како би се лакше носили са неспоразумима у комуникацији, па и могућим агресивним реаговањима родитеља:
ПРЕ непријатног разговора:
– Што детаљније упознати родитеље са правилима и процедурама, важећим школским правилницима (како се правдају часови; термини отворених врата; начини коминукације – СМС, позив, писмо...; начин облачења; о непријатном догађају у школи прво се обавештава одељењски старешина, а не родитеље мобилним...);
– Упознати родитеље са Правилником о оцењивању, Протоколом о поступању у ситуацијама насиља, Правилима понашања у школи, образовним стандардима и њиховим нивоима;
– Ускладити на нивоу (макар) одељењског већа доследно спровођење договорених правила.
ЗА ВРЕМЕ самог непријатног разговора:
– Остати смирен и користити технике ненасилне комуникације (активно слушање, парафразирање, преоквиравање, ја-поруке, показивати емпатију и за саговорника и за себе...).
Ипак, уколико је родитељ насилан, позвати полицију.
НАКОН непријатног разговора:
– Размена са колегама или стручним сарадником, не само у смислу описа догађаја, већ и емоција. Осетити емпатију према себи.
Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.