Љиљана Марковић, специјални педагог Едуцентра објаснила је појам вршњачког насиља, каква могу бити деца која су извршиоци вршњачког насиља и како помоћи детету да се заштити од вршњачког насиља.
Шта је вршњачко насиље?
Када говоримо о вршњачком насиљу морамо да правимо разлику између понашања које има елементе агресије и понашања које се може дефинисати као насиље. Понашање које има елементе агресије, а не спада у вршњачко насиље, је ситуационо, не понавља се и нема за циљ да другоме нанесе штету. Вршњачко насиље је свако понашање које испуњава неколико елемената:
- то је чин који има за циљ да се некоме нанесе штета;
- понавља се током неког временског периода:
- однос снага између починиоца насиља и жртве је неравноправан (жртва је слабија) и то је главна карактеристика насиља.
Постоје различите врсте насиља међу децом и међусобно су равноправна по негативним последицама које остављају на дете. Облици насиља могу бити:
- Физичко насиље - најочигледнији облик насиља, често се погрешно узима као синоним за насиље у целини;
- Вербално насиље - вређање, понижавање, клеветање, исмевање и сл. и са овом врстом насиља можда деца имају и највише искуства у току свог живота (родитељи, старатељи и други ауторитети могу бити склони вређају у току дисциплиновња деце, а и понижавајуће речи се могу готово свакодневно чути и од вршњака у школи);
- Друштвено искључивање - уверавање друге деце да се не играју и/или не друже са конкретним дететом-метом;
- Електронско, дигитално или “сајбер” насиље - напади/претње путем интернета, омаловажавање, “флејмовање” (изазивање негативне реакције увредама, псовкама, извртањем реченог, “убацивањем речи у уста” које особа/дете није рекло, са циљем да узруја дете-мету и увуче га у расправу у којој оно губи достојанство и кредибилитет), онлајн застрашивање, дистрибуирање личних материјала (фотографија, постова на друштвеним мрежам итд., а без сагласности циљане особе) итд.
Каква су деца која врше насиље?
Деца која врше насиље, у највећем броју случајева, имају позитиван став према насиљу и решавању конфликата на тај начин. Такав став може бити последица учења по моделу - у оквиру породице или социјалног окружења у којем дете одраста или последица искуства претрпљеног насиља у породици и/или у вршњачкој групи. Често се у пракси може чути од починилаца насиља да су и они били жртве насиља (породичног или вршњачког). С друге стране, у литератури, децу која трпе насиље најчешће описују као стидљиву, анксиозну и опрезну, која се повлаче када су нападнута. Ни једно ни друго није нужно тачно.
Деца са насилничким понашањем нису нужно ни жртве породичног насиља, родитељи нису нужно модели који код деце изазивају овакво понашање - то могу бити и неки други одрасли из њиховог окружења или чак други вршњаци који имају насилничко понашање. У сваком случају, треба им нека самозаштита. Да би преживели опасну ситуацију, предузимају оно што им се показало као најбољи заштитни механизам, а то је напад, јер ће тако застрашити вршњака и тиме показати другима да се никога не плаше.
Шта радити и како помоћи деци да се заштите или да промене своје понашања?
Како би довели до промене понашања, код деце која врше насиље, ми, одрасли, најпре треба да разумемо њихову перспективу и разлог зашто бирају да се на тај начин понашају. Дакле, није довољно само казнити дете, јер сама казна неће довести до промене у понашању, већ је потребно радити са дететом на промени ставова и уверења о насилном решавању проблема. Тек тада ћемо моћи да изазовемо промену код детета.
Када су у питању деца која трпе насиље, важно је развијати систем подршке у њиховом окружењу. То значи топла и подржавајућа атмосфера у породици, помагање у процесу стицање нових другара, јачање постојећих пријатељских веза и свакако јачање самопоуздања и подучавање вештинама комуникације.
Родитељи могу да одиграју значајну улогу и код деце која врше насиље и код деце која трпе насиље. У оба случаја, родитељи треба да прате понашање детета, региструју сваку промену у понашању и расположењу и проверавају да ли је све у реду. Родитељи треба децу да подучавају позитивном понашању, вештинама комуникације и разумевању везе између емоција и понашања. Такође, важно је подучавати децу да, ако се догоди вршњачко насиље, треба да се обрате одраслим особама (родитељима, наставницим или другим особама од поверења), јер једино на тај начин насиље може да се заустави. Зато је још важније да ми, одрасли, слушамо и чујемо децу и њихове проблеме, да не минимизирамо исте, али и да не реагујемо пренаглашено. У таквим ситуацијама важно је да реагујемо на начин да деци понудимо помоћ и подршку, али и модел конструктивног решавања настале ситуације.
Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.
