„Ма, тако смо се посвађали, али то је нормално.“ – Колико пута сте ово чули? Свака породица има несугласице. Али оно што разликује подржавајућу породицу од оне у којој се деца осећају угрожено јесте како се конфликти решавају.
Деца не усвајају само оно што им кажемо, већ пре свега оно што живе уз нас. Ако одрастају у окружењу где се сваки неспоразум решава викањем, ћутањем или насиљем, и сама почињу да верују да је то једини начин.
Ако пак виде да се проблеми решавају разговором, договором и уважавањем, граде слику да је конструктивно решавање сукоба могуће и природно.
Како изгледају позитивни модели решавања несугласица?
А шта ако деца немају овакав модел?
Деца која одрастају у атмосфери сталних свађа, критика или тишине, често почињу да верују да је насиље нормалан начин комуникације.
Последице се преносе и у њихово одрастање – у школе, пријатељства, партнерске односе. Управо зато је кључно да породица буде први простор у којем дете учи да неслагање не мора да значи и насиље.
Шта родитељи могу да ураде?
Зашто је ово важно?
Деца која од малих ногу уче да се конфликти могу решавати без насиља имају више самопоуздања, боље односе са вршњацима и мање су шансе да сама врже насиље или буду ти који трпе насиље.
Подсетимо се: (Не)насиље заиста почиње од куће. Породица је прво место где деца уче како изгледа љубав, поштовање и дијалог.
Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље или било који други облик насиља, можете пријавити ОВДЕ.