Tišina boli: Zašto oni koji trpe nasilje ćute i kako da ih čujemo?

Dok čitate ove reči, neko dete u školi ili vrtiću, u sportskoj grupi ćuti. Ćuti iako ga zadirkuju. Ćuti iako trpi uvrede, šapate, udarce, izolaciju. Ćuti, jer veruje da niko ne bi razumeo. Ili, još gore – da niko ne bi verovao.

Tišina žrtava je najglasniji poziv u pomoć. A društvo često ne ume da ga čuje.

Zašto oni koji su izloženi nasilju ćute?

Mnogo je razloga zbog kojih deca i mladi ne prijavljuju nasilje. Nijedan od tih razloga ne znači da im nije stalo. Naprotiv – strah, sramota i gubitak poverenja samo pokazuju koliko su već povređeni.

Najčešći razlozi za ćutanje:

• Strah od osvete: „Biće još gore ako nekome kažem.“
  
  
• Nepoverenje da je pomoć moguća: „Niko ništa neće uraditi.“
  
  
• Osećaj krivice: „Možda sam sam/sama izazvao/la.“
  
  
• Sramota: „Ne želim da me gledaju sa žaljenjem.“
  
  
• Normalizacija nasilja: „To je samo šala. To je deo odrastanja.“
  
  

Kako da ih čujemo?

Čuti ne znači samo čuti reči. Ponekad se najvažnije stvari govore – bez reči. Oni koji su izloženi nasilju često šalju znakove koje moramo naučiti da prepoznamo.

Šta možete da uradite:

• Stvarajte okruženje poverenja – u učionici, kod kuće, u vršnjačkom društvu.
  
  
• Obraćajte pažnju na promene u ponašanju, uspehu, druženjima.
  
  
• Postavljajte otvorena pitanja bez osude: „Kako se osećaš?“, „Da li te nešto muči?“
  
  
• Budite strpljivi i prisutni – ne moraju odmah progovoriti, ali treba da znaju da ih neko sluša.
  
  
• Veryjte onima koji kažu da su pretrpeli nasilje – čak i kada nema „dokaza“, važno je dati podršku, a ne dodatna ispitivanja.
  
  

Ko sve ima odgovornost?

• Nastavnici – kao najbliži svedoci, mogu kreirati bezbedan prostor za izražavanje i prijavu.
  
  
• Psihološko-pedagoška služba – mora biti lako dostupna, vidljiva i aktivna.
  
  
• Roditelji – potrebno je negovati empatiju i komunikaciju kod kuće.
  
  
• Učenički parlamenti i vršnjačke mreže – mogu biti most između onih koji trpe nasilje i sistema.
  
  
• Celo društvo – mora da šalje jasnu poruku: Nasilje nije normalno. Ćutanje nije rešenje.
  
  

Šta ruši ćutanje?

• Jedan nastavnik koji kaže: „Tu sam ako ti zatrebam.“
  
  
• Jedan prijatelj koji pita: „Hoćeš da sedim pored tebe?“
  
  
• Jedan roditelj koji kaže: „Ništa nisi uradio/la da zaslužiš to.“
  
  

Moramo graditi kulturu u kojoj se govori, veruje i reaguje. Kulturu u kojoj je tišina zamenjena rečima podrške i razumevanja.

Ukoliko vi ili neko iz vaše okoline trpi vršnjačko nasilje ili bilo koji drugi oblik nasilja to možete da prijavite OVDE.