На платформи „Чувам те” видимо ситуације у којима се једна ствар понавља: деца често не говоре о насиљу, не зато што се плаше насилника, већ зато што се плаше реакције одраслих.
Ево како да постанете њихова „сигурна база”, а не још један извор стреса.
1. Избегните реченицу: „Што ми то ниси раније рекао/ла?”
Када нам дете коначно призна да га неко исмева у групи или да се плаши одласка у школу, ми често реагујемо из сопственог шока и страха. Ова реченица детету звучи као прекор. Оно чује: „Крив/а си што си ћутао/ла.” Урадите ово: застаните и покушајте да контролишете прву реакцију. Загрлите их и реците само: „Хвала ти што си ми ово поверио/ла. Сада смо заједно у овоме и решићемо проблем.” То је тренутак када дете осети да терет више не носи само.
2. Пазите на „васпитање - реаговање истом мером”
Сви ми желимо да наше дете буде јако. „Врати му истом мером!”, „Немој да си слабић!”, „Што га ниси ударио/ла?”. Овакви савети могу имати лоше последице. Прво, насиље скоро никада није равноправан сукоб. Друго, подстицањем на агресију, дете излажете још већем ризику и могућим казнама у школи. Урадите ово: уместо мишића, јачајте њихово самопоуздање и градите нове вештине суочавања и поверење у систем. Објасните им да је пријава насиља на платформи „Чувам те” чин храбрости, а не кукавичлук. Научите их да се заштите на промишљен и безбедан начин.
3. Телефон је важан део њиховог социјалног окружења
Највећи страх данашње деце је: „Ако пријавим да ме вређају на Инстаграму, мама и тата ће ми одузети телефон”. За њих то значи потпуну изолацију. Зато ћуте и трпе увреде док их потпуно не сломе. Урадите ово: Важно је да знају (и држите се тога!) да им нећете одузети телефон ако вам се повере.
4. Будите подршка и у тренуцима када се тако не осећате
Ваше дете „чита” ваше лице. Ако ви почнете да вичете, да плачете или да зовете родитеље другог детета, ваше дете види да је ситуација ван контроле. Урадите ово: будите они који доносе стабилност и смирује ситуацију. Ваша смиреност је за њих сигнал да постоји излаз. Када сте ви прибрани, дете учи како да се носи са стресом. Покажите им да постоји јасан план: пријава, разговор са школом и подршка стручњака.
5. Приметите „тихе” промене
Некада насиље нема модрице. Ако дете изненада изгуби апетит, престане да се дружи са најбољим другом, неће да иде на тренинг или је нагло „залепљено” за телефон са изразом панике на лицу – то је ваш знак. Урадите ово: постављајте питања са радозналошћу, не са притиском - „Шта ти је сад опет?”. Позовите их на заједничку активност – вожњу колима, прање судова, шетњу пса. Деца лакше причају када не морају да вас гледају директно у очи. Само будите ту.
Поента је једноставна: ваша улога није да будете судија или полицајац, већ заштитник.
Када дете зна да га код куће чека неко ко ће га саслушати без осуде, насиље губи своју најјачу моћ – моћ изолованости.
Ми смо ту да подржимо вас, да бисте ви могли да подржите њих. ЧУВАМ ТЕ.