Депресивни адолесцент у школском окружењу

Платформа „Чувам те“, је право место да говоримо о овој теми из више разлога што ће постајати јасно током самог текста. Овде неће бити разматрани психолошки аспекти или разлози депресије код адолесцената, већ конкретни кораци које је могуће предузети и обезбедити подстицајно школско окружење за превазилажење изазовног развојног периода. Такође текст је писан са претпоставком да читалац зна да је адолесценција огроман развојни изазов, период одрастања који може да обухвата време од једанаесте, дванаесте године живота па све,  у нашим условима везаности за породицу и касним осамостаљивањем, до двадесет и пете године живота сваког детета. У току овог развојног периода дете може проћи кроз адолесцентну кризу која такође није патологија већ период кроз који мора да прође да би изашао у виду снажније и чвршће личности. У случају када је детету дијагностификована депресија од стране стручног лица потребно је и у школи више обратити пажњу и обезбедити окружење које ће детету помоћи да што пре реши своје унутрашње конфликте. У првом делу текста дати су предлози и решења за кризе у адолесценцији које се дешавају у уобичајеном интензитету и немају патолошки значај, док други део текста покрива неке одговоре на питања шта урадити када је стручно лице поставило дијагнозу и како помоћи детету да адекватно и несметано уз подршку образовно-васпитне установе преброди кризу.

У дететовој борби за ослобађењем, на путу да постане зрела личност, школа игра значајну улогу, она представља први миље који дете налази изван породице. Наставник можда није свестан своје улоге али он не даје само градиво које ученици морају по програму да „набубају“ већ и својом личношћу делује на децу. Дакле, најважније је да свако у оквиру свог посла и могућности уради све што је могуће да се одређена ситуација поправи. Шта то значи? Неопходно је истаћи да је депресија код адолесцента која је као таква дијагностификована озбиљно стање које се поверава стручном лицу. Школа игра веома битну улогу у решавању ове ситуације, тако што у свом домену, са ставом пуног разумевања, појединцу у овако осетљивом периоду одрастања пружа најбољу подршку коју може и ствара окружење у којем се он осећа најпријатније могуће обзиром на ситуацију у којој се нашао, а то је да се на том месту не осећа додатно угроженим и да и даље успева да задовољи своју превасходну потребу и радозналост за елементарним знањима.

У периоду од рођења, све до завршетка доба психичког пубертета, које се код мушкарца у нашој клими нормално може протегнути све до двадесет и пете године живота, док код жена већ раније, с деветнаест или двадесет , досеже свој крај, одвија се највећи и најопсежнији развој свести. Овај развој успоставља чврсте везе између „Ја“, дакле свести о сопственом идентитету и дотле несвесних психичких процеса, као и нових искустава наметнутих самим процесом развоја свести али и физичког обличја. Свест израња и мишљење тражи своју манифестацију и упориште, развија самосталност, формирајући кључне поставке за доживотни развој својих потенцијала. Овај процес ми подупиремо образовањем и васпитавањем деце. Школа није ништа друго до средство да се подржи процес формирања свести на одговарајући, користан начин. Култура, према томе, јесте за адолесцента управо уочавање и заузимање става према свету и назирања свог места у истом поштујући свет као такав, са оријентацијом према сопственим афинитетима, и то за њега јесте највиша могућа свесност.

Управо у области културе могуће је учинити највише са места са којег је утицај на децу и њихов развој свести директан, а то је школа. Како радити са адолесцентима? У уобичајеној ситуацији довољно је обратити пажњу и дати озбиљан значај темама идентитета, креативног приступа у решавању конфликата, формирању социјалних вештина, деликвенцији, утицајима друштва, правилном формирању личности, могућностима развоја, вредностима савременог друштва и посебно универзалним моралним вредностима, подстицати спортске активности и здрав такмичарски дух где се проналази потврда у развоју идентитета, као и уметничке радионице и подухвате. Одељенски старешина је кључна карика у ланцу породица-дете-школа-друштво и овде је важно напоменути да у садашњем систему образовања његова улога захтева много опсежнији ангажман него што предвиђа један час одељенске заједнице недељно. Улога васпитача није пасивна и наставник није пасивни носилац културе већ онај који активно и даље развија културу у чему га ученици природно следе, на тај начин проналазећи путеве и за себе. Поменуте теме могуће је реализовати у облику радионица, али тако да један део увек представља индивидуални рад ученика који овде има прилику да размишља без страха о себи са свешћу да се  његова/њена размишљања, ставови, стања, ситуације разматрају из перспективе поштовања. На овај начин стиче се и поверење јер се сваки одговор прихвата без осуде. Треба имати на уму да адолесценти много интензивније доживљавају одређене ствари у односу на одрасле и да је посебно изражена борба за его, за самопотврђивањем, разумевањем, пажњом и слободом. Доживљај стварности уопште код њих не мора да буде објективан и опасно је доказивати им да нису у праву. Потребно је дати им слободу да мисле тако како мисле, и не обмањивати их, већ им понудити додатно решење које је исправно, хеуристичком методом кретања ка извођењу исправног закључка. Најважније је разумевање и поштовање потреба детета што ће довести не само до узајамног поверења већ и до здравог успостављања ауторитета што је најбоља могућа ситуација за дете и сигуран пут до здравља, јер препознаје границе, разуме зашто оне постоје, прихвата одговорност у формирању својих ставова и предузима кораке ка самосталности. Ово је неопходно и у другом , тежем случају, адолесцентне кризе када је неоходна процена и интервенција стручњака за ментално здравље у циљу помоћу младој особи и породици.

Јасни и отворени знаци проблема менталног здравља су: страх, осећање очаја, туге, раздражљивости и депресивног расположења које се понавља у континуитету и траје већи део дана у дужем временском периоду. Затим сметње у школском функционисању и у постигнућима ученика, недостатак социјалних вештина, самоповређивање, губитак контроле у понашању, склоност ка алкохолу и дрогама. Овакве и сличне појаве изискују процену и интервенцију стручног лица.

Након постављања дијагнозе, неопходно је да родитељ или старатељ извести школу, тачније одељенског старешину који ће предузети следеће кораке: Пре свега, неопходно је заштитити дететово право на приватност, дакле у договору са школским психологом и педагогом обезбедити адекватне услове за даљи рад и учење сходно ситуацији у којој се налази ученик. Чланове Одељенског већа неопходно је известити ако је изражено деликвентно понашање да су узроци реално објашњиви и да ученик пролази кроз процес једне врсте преображаја, посебно ако постоје сметње у памћењу, одговорности према задацима, тешкоће са концентрацијом и повезивањем градива, ризично понашање, главобоље и други физички знаци,  несналажење у социјалним контактима. Реално је могуће, омогућити ученику да прати наставу, а  у договору са колегама на састанку  Тима за пружање подршке ученицима, или посебно организованом састанку Одељенског већа направити план подршке за ученика где ће у другачијој форми и са другачијим роковима, бити индивидуално прилагођени и адекватно конципирани задаци за ученика. Необично је важно да депресивни адолесцент, у мери коју ситуација дозвољава, настави са својим обавезама и животом са најбољим могућим условима и са потпуним разумевањем његовог стања које се дешава, које ће проћи, и из којег ће он изаћи као победник. Прилагођавање новим условима у превазилажењу датости, довешће до резултата, јер не постоји живот који би се у фази пуног развоја вратио у мировање, само треба рашчистити пут и омогућити несметан развој. Охрабрење и став прихватања и разумевања је најбољи подстицај за превазилажење криза и унутрашњих конфликата. Одговорност васпитача будућих генерација поверена као дужност, сачуваће нас од извлачења пребрзих закључака, а то је помисао да ми можемо да решимо дететов унутрашњи конфликт. Не можемо, као што не може ни родитељ, може сам депресивни адолесцент уз помоћ стручњака, али је подршка школе као и родитеља неопходна. 

Не заборавимо ону велику Гетеову мисао, нешто слободније изражену:

„Највећа срећа деце овог света,

Јесте само личност...“

Пише Катарина Ивановић, педагошки саветник и професор филозофије.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.