Тишина боли: Зашто они који трпе насиље ћуте и како да их чујемо?

Док читате ове речи, неко дете у школи или вртићу, у спортској групи ћути. Ћути иако га задиркују. Ћути иако трпи увреде, шапате, ударце, изолацију. Ћути, јер верује да нико не би разумео. Или, још горе – да нико не би веровао.

Тишина жртава је најгласнији позив у помоћ. А друштво често не уме да га чује.

Зашто они који су изложени насиљу ћуте?

Много је разлога због којих деца и млади не пријављују насиље. Ниједан од тих разлога не значи да им није стало. Напротив – страх, срамота и губитак поверења само показују колико су већ повређени.

Најчешћи разлози за ћутање:

• Страх од освете: „Биће још горе ако некоме кажем.“
  
  
• Неповерење да је помоћ могућа: „Нико ништа неће урадити.“
  
  
• Осећај кривице: „Можда сам сам/сама изазвао/ла.“
  
  
• Срамота: „Не желим да ме гледају са жаљењем.“
  
  
• Нормализација насиља: „То је само шала. То је део одрастања.“
  
  

Како да их чујемо?

Чути не значи само чути речи. Понекад се најважније ствари говоре – без речи. Они који су изложени насиљу често шаљу знакове које морамо научити да препознамо.

Шта можете да урадите:

• Стварајте окружење поверења – у учионици, код куће, у вршњачком друштву.
  
  
• Обраћајте пажњу на промене у понашању, успеху, дружењима.
  
  
• Постављајте отворена питања без осуде: „Како се осећаш?“, „Да ли те нешто мучи?“
  
  
• Будите стрпљиви и присутни – не морају одмах проговорити, али треба да знају да их неко слуша.
  
  
• Верyјте онима који кажу да су претрпели насиље – чак и када нема „доказа“, важно је дати подршку, а не додатна испитивања.
  
  

Ко све има одговорност?

• Наставници – као најближи сведоци, могу креирати безбедан простор за изражавање и пријаву.
  
  
• Психолошко-педагошка служба – мора бити лако доступна, видљива и активна.
  
  
• Родитељи – потребно је неговати емпатију и комуникацију код куће.
  
  
• Ученички парламенти и вршњачке мреже – могу бити мост између оних који трпе насиље и система.
  
  
• Цело друштво – мора да шаље јасну поруку: Насиље није нормално. Ћутање није решење.
  
  

Шта руши ћутање?

• Један наставник који каже: „Ту сам ако ти затребам.“
  
  
• Један пријатељ који пита: „Хоћеш да седим поред тебе?“
  
  
• Један родитељ који каже: „Ништа ниси урадио/ла да заслужиш то.“
  
  

Морамо градити културу у којој се говори, верује и реагује. Културу у којој је тишина замењена речима подршке и разумевања.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље или било који други облик насиља то можете да пријавите ОВДЕ.