Дискриминација деце на основу физичког изгледа

Да ли треба објаснити појам дискриминације? - Наравно да треба.

Иако се о дискриминацији годинама уназад говори, за многу децу, па и родитеље, ово остаје недовољно разјашњен појам.

Шта уопште значи то "лично својство"?

Објашњење да смо сви различити, није увек довољно. Разликујемо се по раси, боји коже, прецима, држављанству, националности, језику, вери, полу, сексуалној оријентацији, имовном стању, социјалном и културном пореклу, генетским особеностима, старосној доби, изгледу. Није проблем што се разликујемо, проблем је када та различитост постане тема етикетирања, искључивања, изопштавања.

Школа је расадник различитости, нарочито основна, њена сврха, сем образовања и васпитања и јесте у томе да негује ту различитост деце према својим склоностима. Није лако бити другачији у вршњачком окружењу које прати одређене трендове сервиране путем медија. Ученици који не бивају похваљени због свог другачијег мишљења, става, склоности ка појединим областима неретко бивају осуђени од стране својих вршњака. Таргетирање другачијих води у дискриминацију.

Изглед је свима јако битан, а осетљивост је посебна у пубертету. Није лако објаснити детету да му генетске предиспозиције не дозвољавају да изгледа као особа са насловне стране и да оно има своје квалитете. Али оно жели само да буде прихваћено и да припада одређеној вршњачкој групи, па макар и на своју штету. Идентификује се са групом, посебно вођом и жели да личи на неког другог. Самосвест да сви имамо другачије склоности још увек није довољно изграђена у овом узрасту.

Када ученицима споменемо дискриминацију најчешћи одговор који добијамо је: "То је била само шала." Зато је неопходно објаснити да није све само шала. Ако некога издвојимо из вршњачке групе - етикетирамо због тога што носи наочаре, има специфичан ход, другачији стил облачења, гласно коментаришемо дебљину или пак недовољну висину, а да при томе не водимо рачуна колико ће то утицати на ту особу води у дискриминацију. Ученици који бивају изложени таквом етикетирању, и сами несигурни у себе, још више се повлаче, престају да функционишу унутар вршњачке групе, радије остају у учионици за време одмора како никоме не би упадали у очи, док за време часова физичког васпитања избегавају рад и облачење спортске опреме како не би били изложени погледима. Етикетирање се не завршава ту, већ узима маха, преноси се на друштвене мреже, које су данас свим ученицима доступне.

Тада дискриминација постаје јавно видљива јер узима облик дигиталног насиља, и понекад тек тада долази до реакције надлежних служби. Нажалост, до тада је дискриминација оставила већ дубок траг на психофизички развој детета које јој је било изложено.

Најбитнија је правовремена реакција и начин на који ће такво понашање према појединцу бити прекинуто. И не завршава се све ту, тек тада треба радити са ученицима на освешћивању сопственог идентитета и идентитета дугих, освестити постојање одређених предрасуда и стереотипа, преиспитати шта помаже у мењању мишљења, какву слику имамо о себи, а какву о другима.

O дискриминацији деце на основу физичког изгледа говорила је Соња Стојановић, саветник-спољни сарадник за заштиту деце од насиља из Крушевца.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.