Дискриминација ученика на основу успеха у школи - од стране наставника и од стране вршњака

Како истиче Катарина Ивановић, педагошки саветник и професор филозофије, циљ овог текста јесте да покаже на примерима из праксе како се развијају одређени обрасци размишљања и понашања који подстичу и могу довести до дискриминишућег става  и приступа, посматрано у перспективи таквог односа наставника према ученику и да можда расветли одређене разлоге и грешке које правимо, а које доводе до једне неоправдане ситуације и прављења разлике између ученика, на основу оцена, посматрано из перспективе наставника и ситуација из праксе када је уочено исто од стране ученика.

- Ово осетљиво питање често наводи на погрешне закључке и злоупотребу самог појма који са једне стране, јесте исувише јак и тежак, а са друге стране не долази се тешко у ситуацију да не уочимо када смо и сами учесници свесно или несвесно неке неправде јер је не сагледавамо из угла оног који је оштећен или се тако осећа. Усвајање погрешних образаца понашања је често неосетно, јер их не препознајемо као продукт погрешног логичког закључивања, већ као саморазумљив поглед на свет и живот, а последице деловања према истим су веома тешке и саобразне обавезном буђењу и сагледавању из једне шире перспективе, али са видним одразом у стварности - говори Ивановић и додаје:

- Узроци за појаву негативног става и понашања који воде у дискриминацију и касније у насиље су у самом идентитету сваког од нас. Идентитет је како често читамо у дефиницијама одговор на питање: Ко сам ја, зашто се идентификујем са неком групом, а са другом не? Идентитет је појам који означава начин на који свако од нас или група чак доживљава саму себе. Једна од најисконскијих особина сваког човека је у потреби да разликује, идентификује, поистовећује себе са окружењем, а онда се и адаптира на исто у потрази за опстанком и пуком потребом за преживљавањем и избегавањем непријатне ситуације која га суштински угрожава. Ово може да значи и да се многе навике усвајају на несвесном нивоу и обрасци понашања се често прихватају без много размишљања, тако да се могућност за прављење грешака у понашању показује као реална могућност.

Претпоставка да се заједно са развојем личности могућност за грешке смањује и да свесно сагледавамо своје одлуке, а да понашање бива разумно, и људскост добија на квалитету не одговара често стварности. Док је формирање исправних вредносних ставова неопходно да почне у периоду стицања свести о сопственом идентитету, ту се на истом месту и формирају прве предрасуде који су сигуран знак да се налазимо на путу који нас некада може довести до тога да будемо учесници у некој врсти дискриминације.

- Примери предрасуда када је у питању оцењивање, од стране наставника према ученику су овакве или сличне претпоставке: "Ученику је потребно смањити оцену, он сигурно није написао сам овај домаћи задатак, или урадио тест или рад, јер не зна више него за оцену два."

- Могућу грешку ћемо свакако избећи једноставно тако што имамо на уму да сваки ученик има прилику у сваком тренутку да покаже да је успешан и пружићемо прилику да нам покаже колико зна о самом задатку јер можда је управо то та област где ће он открити нешто што му је посебно занимљиво или што му полази за руком или просто поправити свој учинак јер фаза зрелости и развоја доноси промене и у постигнућима и у деловању. До овога неће ни доћи ако већ унапред, како опис посла и предвиђа, индивидуализујемо приступ, што ће природно водити и до препознавања потенцијала детета и могућности за ширење капацитета за напредак.

- Ако је ученик постигао сам заиста то што нам показује у свом задатку онда смо претходно допринели томе тако што смо га нпр. укључивали у рад у групи са ученицима који имају боље оцене, како би их пратио, затим, прилагођавали му задатке у потрази за његовим афинитетима и развојем, упућивали га на сарадњу са вршњацима, хвалили међусобне подстицаје и његов труд, делујући тако на читаву групу са којом радимо да развије однос солидарности и међусобне помоћи. У противном, ако приступимо са већ припремљеном етикетом да он не зна, не може, да само кочи другу децу и тако га изолујемо, да захтева пажњу која ремети успешније ученике и чак то истичемо јавно, стварамо небезбедно поље за ученика и њему прети и одбацивање од других ученика уз обавезан недостатак мотивације да постигне бољи резултат.

Пример дискриминације у оцењивању од стране наставника је рецимо, узмимо случај, где наставник на пример не проналази начин да са озбиљним адолесцентом у завршном разреду средње школе пронађе позитиван начин комуникације, ни одговарајућу васпитну меру и упада у замку сопствене слабости и потребе да га на било који начин казни што чини тако што и поред учениковог познавања градива, чак иако се оно заснива на елементарном препознавању, уз отворен нагласак на ипак отворену могућност да га казни, закључује јединицу.

Кораци које чини у том правцу су издвајање ученика и постављање посебних услова за њега, остале испитује, он једини ради тест који му није најављен, затим наставник свесно игнорише урађене претходне задатке, један чак и не дозвољава да ради са осталим ученицима и искључује га учестало са часова, где ученик у континуитету не добија прилику да поправи успех. Овде је присутно више врло јасних грешака, а школске структуре бивају укључене тек у тренутку када је већ касно за деловање зарад поправљања ситуације унутар установе и када је родитељ након губитка поверења у установу већ поднео пријаву против наставника.

Другачији приступ ситуацији од стране наставника спречио би овакав развој догађаја, а то би била на пример промена правца, тачније преусмеравање приступа наставника који је мудрији и може да пронађе одговарајући начин, а то је да на пример упути ученика да ради задатке, укључује ученика у активну наставу и пружа му подршку, даје пример хуманог деловања како бу ученик увидео сопствену грешку и исправио понашање, редовно му поставља изазове, како би се на часу бавио конкретним задацима а не правио проблеме, бодри ученика да он то може, посредује у саветовању са школским психологом, укључи породицу и одељенског старешину у превазилажење проблема, поставља задатке и трага за адекватном методом за хиперактивно дете које је уједно и са наглашено критичном адолесцентном сликом понашања, коју наставник никако не треба да доживљава лично. Са друге стране ученик изванредно реагује на благ и праведан приступ и разумевање и отворен је за сарадњу када му се укаже пажња у комуникацији, и када није угрожен да покаже своје слабости. Неправедан однос према ученику често води у сукоб и неразумевање, као што и са друге стране подршка у раду, похвала, инсистирање на озбиљности и добронамеран приступ са отвореним и јавним, пре свега праведним деловањем на неприхватљив став и понашање, благовремено спречава ескалацију и дискриминаторско понашање, што је следећи степеник на овом путу, а то је отворено насиље – претње, размена увреда, напади и подметања.

Подсетимо овом приликом на суштинску важност праведног приступа у раду са ученицима у средњој школи. Период адолесценције је период потраге за равнотежом, развојем моралних ставова, период осетљивости посебно на питања која се односе на правичан приступ. Ученици у овом периоду поздрављају и поштују границе јер им оне помажу да се развију, али траже да им се пружи адекватно објашњење и да у потпуности разумеју зашто је нешто добро за њих. У супротном реаговаће бурно, често и неприхватљиво, сходно самом развојном периоду у којем се налазе и свом доживљају неправде. Постављање правила, поштовање и примена и неодступање од истих створиће у ученицима осећај одговорности и злоупотреба статуса ученика на тај начин се смањује, узраст неће бити изговор јер неће ни имати прилику или потребу за негативном реакцијом. Пракса показује да ученици пре поштују строге и праведне професоре, више  него благе али неправедне. Грешку ће разумети, када је и ми прихватимо и поштоваће нас више када исте и ми увидимо и поштено причамо о њима било да се ради о нашим грешкама или грешкама ученика. Такође, поштоваће нас више када ми приметимо и њихово погрешно поступање и када им указујемо на грешке, јер виде да се бавимо њима и посвећујемо им пажњу коју они и заслужују, јер ми смо у овом послу како би их образовали и васпитавали. Тежиште и одговорност, то тешко бреме зрелости, овде је на наставнику јер ми у вредном делу управљамо процесом формирања њихових личности. Подсећања ради на други члан из Универзалне декларације о људским правима који једноставно гласи: „Нико не сме бити дискриминисан“, оставља јасну перспективу и показује правац кретања у животу или послу, па и оцењивању, а то је позитиван приступ и прихватање различитости, остављање слободе другоме да уз нашу помоћ и подршку, а у домену својих потенцијала несметано развија свој микрокосмос.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.