Како да вршњаци из школе буду другари и подршка детету са сметњама у развоју?

Деца са сметњама у развоју и њихово уклапање у друштво са собом носи много питања, теорија, објашњења, рекло би се и много проблема, али и радост и чар у тој различитости које такву децу чине управо онаквим какви јесу, посебним, специфичним, својим. Различитост коју треба ценити, неговати, бити јој подршка и развијати је на најбољи могући и стручан начин.

Наиме, теорије развоја и одговори на друга темељна питања око уклапања деце са сметњама у развоју са другим вршњацима најпотребнији су у ситуацијама када се примети да дете не напредује очекиваним темпом или се испоље друга одступања. Сензорно, телесно оштећење, генетски поремећаји, сметње у развоју, аутизам, озбиљно хронично обољење или стање мењају и животна и развојна очекивања.

Са друге стране, чињеница да постајемо људска бића тек у интеракцији са околином и захваљујући социјалним релацијама, упућује да управо у срединским факторима треба тражити узроке за многа непожељна понашања и стагнацију детета. Исто тако док се ради на томе да се детету пружи најбољи могући развојни третман без обзира на природу настанка сметњи, не треба заборавити да је детету са сметњама у развоју потребно да свако од нас а пре свега вршњаци буду подршка. Тиме им се пружа шанса да се уклопе у друштво, да стекну и сачува пријатеље и буду део заједнице. На крају, сви смо људска бића која заслужују право на здрав, нормалан, функционалан и једноставан живот на планети без обзира на различитост која нас заправо чини и обликује у јединствена, специфична и вредна бића.

Сузана Миковић, мастер дефектолог, породични терапеут и тренер асертивности и емоционалне писмености говорила је на тему како да вршњаци буду другари, али и подршка деци са сметњама у развоју.

На самом почетку разговорa, Миковић објашњава да инклузивна перспектива поред тога што се односи на прилагођавање школских и ресурса локалне заједнице у циљу задовољења васпитно-образовних потреба деце са сметњама у развоју подразумева и социјалну перспективу у којој деца и млади са сметњама у развоју могу да преузимају активне улоге у свом животу у складу са индивидуалним могућностима, и додаје да се то пре свега односи на успостављање социјалних интеракција са другом децом које су сврсисходне, док је на родитељима и стручњацима из ове области задатак да превенирају предрасуде и стварају пожељне социјалне моделе који се најбоље постижу кроз сопствени пример и пружању прилике да вршњаци искусе да са различитима од себе могу имати релације које су смислене.

- Тај процес није једнозначан већ зависи и од менталног и календарског узраста деце да разумеју шта значе разлике, да науче да их толеришу и да се не повлаче из социјалних релација. Такође, тај процес треба да буде потпомогнут од стране одраслих и да буде имплементиран и реализован у дечијим институцијама.

 Један од примера је да на млађем узрасту у вртићу деца учествују у заједничким играма и међусобно размењују садржаје свако према свом интересовању, различитим или сличним интезитетом и начином учешћа. Нека деца преузимају улогу вође у игри, распоређују и заузимају улоге, нека су активна уколико им је игра интересантна, нека се упоредо играју својом игром али активно посматрају дешавања у групи, улазе или излазе из игре, иницијатори су промене игре, нека се осаме или се играју у пару или мањој групи и слично, објашњава Миковић кроз пример.

Већ од предшколског узраста и на старијим узрастима деца разумеју правила игре, постављају их и придржавају их се. Бирају партнере или имају омиљене у игри и другим активностима у складу са својим сензибилитетима што се временом релацијски усложњава и прераста у сложеније облике другарства.

- Потребно је препознати који су то моменти када одрасли могу да реагују иклузивним приступом односно да спрече потпуно искључивање деце са сметњама у развоју из вршњачких активности јер ће деца свакако приметити разлике, као и то да ниво учествововања није исти као са другим вршњацима. Како бисмо тежили инклузивном приступу потребно је да мапирамо и црпимо све моменте да деца са сметњама у развоју буду присутна са главним питањем а то је: како да учествују у складу са сопственим могућностима, жељама и потребама и какве услове је потребно да створимо да то омогућимо – објашњава Миковић.

На стручњацима је да процене и помогну да деца са сметњама у развоју учествују и имају своју улогу у групним активностима, да буду део приредбе, да имају своје место у игри, да допринесу у неком заједничком пројекту или креативном продукту групе и слично. На тај начин њихово учешће није наметнуто, већ има смисао и сврху за све чланове групе и активни су у оној мери колико им индивидуалне могућности дозвољавају, истиче мастер дефектолог и додаје:

- Често се у пракси деси да их на тај начин и друга деца доживе као део групе и да се подразумева да и они имају свој ред у игри, свој креативни рад или допринос, да их препознају као неког кога уважавају таквог какав јесте али и да спонтано преузимају улогу да буду заштитници и подршка када је потребно по сличном принципу као што су и вршњацима са којима се друже и имају блиске релације.

Миковић саветује да је у овакав концепт потребно укључити и родитеље како би они међусобно неговали разумевање и успостављали релације и да родитељ не буде перципиран само као родитељ детета са сметњама у развоју.

Пример из праксе је да родитељи позивају и родитеље детета са сметњама у развоју да дођу на рођенданску журку, а на старијим узрастима, као и на млађим узрастима, када дете прави списак вршњака које ће позвати на рођендан уврсти само свог вршњака или родитељ предложи и дете са сметњама у развоју.

- У овом контексту инклузивни приступ није спонтан процес, што је сасвим у реду ако узмемо у обзир предрасуде, страх, незнање, несигурност, већ подразумева да првенствено одрасли развијају приступ једнаких вредности и шанси у својим микро заједницама. Када су питању дешавања попут рођендана, окупљања у оближњем парку, одласци на дечије представе, ваннаставне активности или забавне садржаје, позитивна и прихватајућа клима повећава могућности да се развија толеранција на разлике, да свако дете има прилику да буде активно и буде препознато као члан заједнице који има своју улогу и вреди да буде присутан и прихваћен такав какав јесте – истиче Миковић и саветује:

- Деца са сметњама у развоју имају различита интересовања и ниво на ком функционишу, и као и друга деца имају своје јаке и слабије стране и неопходно је да се њихова активна партиципација у групи вршњака заснива на јаким странама и снагама јер тако постају део света у коме могу да изразе своје атрибуте, буду поштовани и препознати као важни и вољени што је иначе сваком човеку битно. Тако долазимо и до оних слабијих страна, које и деца и одрасли запажају, али које не постају критеријум искључивања деце са сметњама у развоју, уколико смо отворени да размишљамо и разговарамо о томе како да родитељи али и стручњаци буду међусобно подршка са циљем да исто развијамо и код деце.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.