Комуникација у виртуелном и реалном свету: Поштујмо различитости!

У време сталних иновација и напретка технологије и све чешће комуникације у скраћеној верзији где речи имају највише три слова или је све речено једним емотиконом, често заборавимо ко се крије иза написане поруке, жутог „смајлија“ или искривљеног „тужића“.

На питање да ли нас је пандемија још више удаљила, оставила код куће и усмерила баш на комуникацију преко развијених и заиста свемоћних платформи и како се изборити са иновацијама које нам савремено диктира говорила је стручни сарадник-педагог Сузана Коматина.

- Не умањујем значај чувања здравља, јер то и јесте на првом месту, никако не спорим реч струке већ само посматрам ствари из угла једног обичног човека, родитеља и педагога. Такође не спорим, да је важно да је настава праћена, да смо успели на неки начин да се снађемо и да није све изгубљено у моменту кад је свет стао због озбиљне болести. Примећује се само да су се деца још више окренула виртуелном свету у смислу онлајн комуникације, игрању игрица у пару или групи, изазовима са Тик-Тока. Да користе комуникацију сведену на мали фонд речи, да је много важније како изгледају од тога шта говоре, коме говоре и да ли уопште познају особу са друге стране. Има ту једна „позитивна“ ствар, смањио се по школама број случајева насиља који се дешавају у непосредном контакту, нема туча кад су сви онлајн, али се јављају нови и сасвим другачији проблеми. Када се сретну у реалном животу разговарају опет преко телефона, тачније гледајући се преко руба екрана. Често немају разумевања једни за друге, вређају се и понижавају – истиче Коматина и додаје:

- Била комуникација реална или виртуелна не смемо заборавити колико смо сви различити и колико је важно да баш ту различитост прихватамо и поштујемо једни код других. О различитостима по верској и расној припадности, боји коже и слично, се често говори, али некако нам промичу оне свакодневне „мале ствари“ и оне „ситнице које живот значе“ и  њихов утицај на развијање ненасилне комуникације.

Како истиче, не воле сви исти цртани филм, серију, не скупљају сличице за исти албум, не воле исту боју, не слушају исту врсту музике, а то никако не значи да су ови други паметнији, и више у тренду од других и обрнуто. Ове ствари свако посматра из свог угла и из „својих ципела“.

- Покушајмо да своје дете научимо да сви говоре, ходају, трче, облаче се, шминкају се, певају на неки свој начин... Објаснимо детету да оно што се нама допада, прија, изазива у нама радост, тугу, бол не утиче исто и на нашег друга из клупе, рођака, комшију...Оспособимо га да уочи да оно што Мају радује, Страхињи можда смета, а Теодору деконцентрише те не може да прати на часу и тиме ћемо учинити велику ствар и за њега и за људе из његовог окружења. А ако му још развијемо способност да пре него што Тамари изговори да су јој „уши клемпаве“ изброји до 10, замисли да је то реч о његовој сестри или пак о њему самом увешћемо га већ у неке од вештина ненасилне комуникације – објашњава Коматина кроз пример.

- Неко је добар глумац, фудбалер, рецитатор, воли такмичења, воли школу, а „овај други“ се можда тек проналази, можда много лута и то га вероватно оптерећује, можда има лош дан...  Хајде да се сви мало „укључимо“ и препознамо и уважимо потребе других људи. Свако понашање има неку своју позадину, неку своју причу. Не крећу ујутру сви у школу из истих услова... Некоме фале ципеле, јакна, књиге, некоме љубав, разумевање и да су родитељи код куће. Размишљајмо о томе пре него што изговоримо ружну реч и пре него што опишемо неког као „оваквог или онаквог“. Таквом дечаку или девојчици је потребна помоћ и подршка родитеља, вршњака, запослених из школе - закључује стручни сарадник-педагог.

-Уместо осуде, ружне речи, „етикете“, подругљивог погледа, неразумевања различитих ставова, мишљења, погледа на свет бирајмо све супротно од тога... Подршку, разумевање, лепу реч и отвореност за различитости.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.