На који начин можемо да пружимо адекватну подршку детету које је претрпело насиље/злостављање?

Кaда је реч о томе како да оснажимо породицу, запослене у школи за адекватно реаговање у случајевима сумње или потврђених случајева насиља, односно злостављања над децом или ученицима и на који начин пружамо адекватну подршку детету или младима који су претрпели насиље/злостављање разговарали смо са психологом Силвиом Радић.

Она наглашава да ми као друштво имамо Правилник о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање и наводи да у свим поступцима који се тичу детета приоритетни принцип је најбољи интерес детета. Ради се о обавезујућем протоколу. Вртићи, школе и ученички домови имају Посебан протокол о поступању у случају насиља.

Измене и допуне Правилника о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање, ступиле су на снагу 8. августа 2020. године.

Овде можете погледати Правилник.  

- Важно је зауставити насиље, смирити напетост, пружити емпатију и подршку деци. Затим треба помагати деци на изградњи социјалних вештина, јачању свести о себи, јачању капацитета за емпатију. Све је то процес. Ово су уједно и превентивне активности у раду са децом у циљу спречавања насиља, занемаривања и злостављања.

Силвиа Радић говори и да родитељство није једноставно, много фактора утиче на функционалност породице и сваког од њених чланова. Родитељи треба да буду свесни своје одговорности, да прате потребе своје деце, да их воле, подржавају и истовремено одређују границе. А те границе опет морају да буду флексибилне - деца расту, дешавају им се промене у том одрастању, што утиче на породичну динамику. 

- Развојне промене детета треба да прате и промене у породици. Што је на крају крајева најважније - да је породица за дете топли дом, сигурно место, да је ту прихваћено и безусловно вољено.Не причамо о некој идиличној хармонији где се нико не буни, не противуречи и где деца беспоговорно слушају.Тамо где нема сукоба мишљења нешто није у реду.Важно је на који начин породица решава ситуације и проблеме на које наилази и да ли их решава. Да ли дете има право да изрази своје мишљење. Да ли се међусобно уважавају чланови породице. Да ли има насиља у породици, било да је психичко и/или физичко, вербално или невербално, оно оштећује детету, младој особи капацитет да мисли, осећа, да се дружи. Ако су догађаји у породици такви да преплављују дете, то ће се преливати и на школски живот и обрнуто. 

Некада се дете неће одмах нити лако поверити ни родитељима у случају насиља. Зато је важно неговати комуникацију у породици такву да покажемо да нам је стало да чујемо како се дете осећа, какав му је био дан, шта га је засмејало, шта повредило, наљутило, обрадовало.За дете је важан квалитет односа са родитељима. Зависно од врсте насиља или злостављања и од понављања истог, може да се деси да се дете не повери родитељима. Злостављање је увек трауматично искуство. Често оставља жртву у стању дистреса, развија се PTSD (posttraumatski stresni sindrom).Жртва злостављања неретко осећа стид и кривицу, преузима одговорност јер је то начин да успостави контролу над ситуацијом. Осећању кривице доприноси и осуда, исказана или прећуткивана, од чланова породице, медија.То је веома тешка позиција жртве. Не сме се испустити ни за тренутак из вида да жртва није изнудила злостављање. Злостављач је тај који је починио злостављање.

Траума је искуство немог крика у доживљају жртве када покушава да је вербализује. Оставља осећање унутрашњег искуственог дисконтинуитета  

Посебно је тешка и осетљива тема сексуалног злостављања деце. Дете треба да добије сву расположиву помоћ, негу и подршку. И , мора му се веровати.

Посебно треба водити рачуна да се дете не ретрауматизује детаљним испитивањима о преживљеном злостављању.  

 У зависности од тога ко је починилац насиља, посебно кад је у питању сексуално злостављање, посебну тежину има насиље одраслих према деци. Нажалост, често је то неко ко је близак детету или породици.  Родитељи могу и упутно је, да се обрате за савет психологу у школи детета или психолошком саветовалишту ван школе за стручан савет и подршку за одговорно родитељство. Сарадња школе и родитеља је важна. Наставници могу и треба да похађају семинаре, да сарађују са психологом и педагогом.

Сос линија (0800-200-201) Министартва просвете за пријаву насиља намењена деци, ученицима, родитељима и свим запосленима у образовним установама почела је са радом у децембру 2011. године. На линији раде искусне саветнице- волонтери.

Психолог наводи да о насиљу школа обавештава родитеља и предузима кораке предвиђене Посебним протоколом који укључују и сарадњу родитеља, и обрнуто, родитељ треба да обавести школу (наставника, одељењског старешину, па тим за заштиту од насиља уколико се не предузму одговарајуће мере и активности или се насиље настави), а ако школа не одреагује адекватно или родитељ сматра да то није довело до побољшања, родитељ може да се обрати надлежној школској управи, па следећа на располагању је општинска, градска, па Републичка инспекција.

- И дете које је насилно реаговало или врши насиље захтева заштитне мере.Треба појачати васпитни рад и увести васпитно дисциплинске мере када је процењено да је тежина поступка таква да је то потребно.Уједно се ради и са родитељима /стараоцима.   Важно је да родитељ својим понашањем не шаље поруку детету да га одбацује. То дете не описује насилни чин, не треба сву критику усмерити на личност детета, на посрамљивање, етикетирање. Понашање је тема а не дете у целини, не треба му говорити: "Ти си проблем, брукаш ме, да те нисам чуо више, не занимаш ме...". Ако родитељ физички кажњава дете, то неће утицати на изградњу позитивних облика понашања.Само ће добити поруку да се проблеми решавају употребом силе. А кад родитељ туче дете, то ради из сопствене немоћи и страха.

Родитељи треба да, без примене физичке силе или вређања и викања, детету дају јасно до знања да не одобравају понашање којим је повредило друго дете, било психички или физички. Они треба да буду неселективни и  доследни у томе. 

Није дозвољено да родитељ узима правду у своје руке тако што ће се директно обраћати туђем детету претњом, свађати се са њим и слично. Обично медијација неког из Тима за превенцију насиља, најчешће психолога, доноси добру атмосферу за разумевање и конструктивно решавање проблема.

 У циљу неговања ненасилног окружења, менталног здравља деце и социјализације , веома је важно да родитељи са децом разговарају о конкретним ситуацијама и могућим опцијама реаговања у конфликтим ситуацијама, још од малих ногу, преко прве колективне социјализације у вртићу и у школском узрасту прилагођавајући се развојним карактеристикама детета.Тако се код деце развија и принцип и касније став према насиљу, па ће моћи да јасније промишља о својим поступцима од ситуације до ситуације. Наравно, то није свемогућ савет, јер се и сами родитељи разликују. Има родитеља који су некритични и субјективни када је њихово дете у питању.Има родитеља који оправдавају насилно решавање проблема а има и оних који немају став, имају конфузну идеју о томе због сопственог искуства у примарној породици, нивоа образовања, лошег искуства, неповерења у друге, у институције..

Дискриминација, изолација, игнорисање – искључивање детета из групе због било које његове карактеристике је веома тешко искуство за дете , као што је тешко и за одрасле. У вези са тим сви одрасли морају да буду „будни“ и да превенирају и интервенишу кад год постоји могућност да до таквог облика насиља дође. Деца тихо пате због социјалне искључености и то што их чини предиспонираним за касније злостављање у неком облику. Школа има значајну улогу у неговању толеранције и поштовања различитости.

Када је реч о казнама, психолог објашњава да оне имају само темпорално дејство, већ је много важније развијати конструктивне обрасце понашања код детета. 

- За почетак је важно постићи да дете увиди какве последице носи агресивно, деструктивно понашање, да се стави у туђе ципеле. Не треба нападати дете, већ треба критиковати понашање које је неадекватно. Уједно не треба заборавити на то да родитељ треба да истакне сваки помак , позитивну реакцију, добра дела које је чинило или чини дете и да покаже задовољство у вези са њима. Уколико родитељи не могу сами да изађу на крај са својим осећањима и реакцијама или са читавом ситуацијом, треба да потраже стручну подршку.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.