О развоју самопоуздања

Важно је, на самом почетку истаћи да, у најранијем детињству човек формира личне особине, стиче знања и вештине и учи о односу са другим људима. Из тих односа развија се самопоуздање. Уколико желимо да подстакнемо децу да се осећају успешно, битно је да препознамо значајне ситуације у развоју самопоуздања детета.

Када дете постиже успех или неуспех, оно доживљава емоције у складу са постигнутим резултатом. Осећа се поносно и срећно, односно, разочарано и тужно. Зато је важно да родитељи и васпитачи треба да знају како да се поставе у тим ситуацијама, а да на прави начин одговоре на дететову реакцију.

Више о самом развоју самопоуздања код детета говорила је и из свог личног искуства објаснила Сузана Миковић, мастер дефектолог, породични терапеут и тренер асертивности и емоционалне писмености.

- Самопоуздање подразумева самосвесност особе о својим могућностима, способностима и подразумева активирање унутрашњих механизама којима процењујемо да нешто умемо, знамо и можемо. Односи се на слободу да се експериментише достигнутим умећима и знањима - објашњава дефектолог и додаје да се то огледа у примеру када усавршавамо неку вештину за коју је потребно понављање како би била финија и прецизнија.

- Понављањем све смо ближе задатом циљу, а увежбавање само по себи представља задовољство. Уживање и пријатност који се јављају као последица је потврда да смо дорасли задатку. Није дато рођењем и биолошким наслеђем, већ се стиче и развија, као и било која друга способност, говор, ходање, мишљење - истиче дефектолог и даје пример:

- На пример, детету које тек вокализује је потребан позитиван подстицај како би наставило да развија говорни апарат и задовољило потребу да комуницира. Од неразумљиве артикулације, вођено стимулацијом одраслог дете временом осваја поље усменог изражавања.

Некој деци је потребно више времена да скупе храброст и покажу своје потенцијале, опробају се у неким садржајима или да говоре пред групом. Нека деца стоје са стране и посматрају друге у активности, уз повлачење и образложење да то не знају.

Није редак ни пример када се дете ни не усуди да нешто проба, при чему избегава сваки изазов, јер унапред сматра да није за то, зато је улога одраслог да буде подршка детету, да вербално не етикетира дете као стидљиво или повучено, да буде сигурна и прихватајућа база када се дете повлачи али и да детету нуди избор и даље, покаже да верује у њега и да су грешке прихватљиве, саветује Сузана Миковић и додаје:

- У тако конципираном окружењу, дете се осећа прихваћено и слободно да савладава препреке које може и уме уз број покушаја који му је потребан.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.