Деца и тинејџери, за разликују од одраслих, многе ситуације проживљавају по први пут и сусрећу се са много више новина од одраслих. Баш због тога, чини се да у свакодневници проживљавају више интензивних емоција, док је то код одраслих ређи случај са обзиром на предвидивост и емоције на већ виђено или доживљено.
На основу истраживања, закључено је да деца схватају да могу да контролишу своје емоције у узрасту између 5 и 11 година. То значи да двогодишњак који се бесан "ваља" по поду није још увек спреман да јасно препозна шта осећа и на адекватнији начин саопшти своју емоцију.
Задатак родитеља је да својим примером, али и саветима деци што јасније покажу како и када је у реду испољавати одређене емоције. Контролисање емоција је вештина које се стиче годинама, а чак постоје и докази о променама у мозгу које се одвијају након што особа постане "успешнија" у препознавању, контроли и изражавању емоција.
Када се детету дешава нешто на шта испољава реакцију и када га питате како се осећа, најчешће ће вам рећи само једну емоцију, и она ће за њега просто бити или добра или лоша. Касније та подела на добре и лоше емоције постаје сложенија па одрасли комплексније интерпретирају оно што доживљавају. Као и контрола емоција, интерпретација емоција се учи са годинама, али и у одраслом добу није једнако присутна код свих.
У периоду када дете зна да говори, пожељно је да причате о његовим емоцијама и учите га да препозна како се осећа.
Педагог Јелена Јовић објаснила нам је о којим емоцијама деца најмање желе да причају и на који начин можемо да подржимо децу да препознају и изразе своје емоције.
Педагог наводи да приликом социјалног развоја адолесценти могу да се суоче са различитим препрекама.
- Они пролазе кроз фазу адолесцентског егоцентризма. Свесни су да им се дешавају велике промене које прати читаво окружење и стварају осећај да их околина непрестано критички оцењује.
Јовић објашњава да деца могу себе да доживљавају као јединствене и посебне особе и сматрају да их нико не разуме и нико не пролази кроз сличне ситуације.
- Тада потискују своја осећања и не деле их са околином, јер сматрају да не могу да их разумеју. Улога одраслих је да саслушају децу, да им помогну кроз примере из личног искуства, јер су и они прошли кроз те исте промене.
Дакле, уместо критике и осуде потребно је разумети децу и ставити се у њихове ципеле, а потом из тог угла их подржавати и саветовати.
Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.