Родитељи и адолесценти

Од рођења до одрастања дете пролази кроз различите фазе развоја од којих посебан изазов родитељима представља пубертет или период ране адолесценције који код девојчица наступа између десете и петнаесте године, а код дечака између једанаесте и шеснаесте године. Овај развојни период одликују велике индивидуалне разлике у физичком развоју јер он не почиње код свих истовремено па су дечаци који су раније сазрели често популарнији у друштву својих вршњака, а самим тим имају више самопоуздања, а девојчице које су раније сазреле често су стидљивије од својих вршњакиња и повлаче се у себе. У овом развојном периоду размишљање постаје све апстрактније. Морално понашање се повезује са поштовањем закона и правила и без обзира на нечији мотив понашање је лоше ако нарушава правила и штети другима. Тинејџери имају потребу да више времена проводе са пријатељима него са породицом или да буду сами. Они који имају добре односе са вршњацима имају веће самопоштовање, мање су усамљени, имају развијеније социјалне вештине и бољи школски успех од оних којима таква пријатељства недостају. У овом периоду деца почињу да се више отварају пријатељима, а ређе родитељима. Примају и дају емоционалну подршку и разговарају о врло личним стварима. Захтевају већу слободу, уважавање. Између једанаесте и тринаесте године веома су изложени притиску вршњака док касније тај притисак поступно опада. Деца која су одбачена и неприхваћена од стране вршњака често се понашају агресивно и антисоцијално, а обично су и лошији ученици.

У васпитању деце родитељи се различито понашају. Ауторитарни родитељи су дистанцирани, инсистирају на правилима понашања, а при том не објашњавају зашто су та правила важна, не подстичу обострану комуникацију са дететом већ само они говоре и подстичу конформизам код деце. Деца ових родитеља брину о томе како ће удовољити родитељима, а не решавају проблем, незадовољна су и често повучена.Толерантни родитељи дају детету потпуну слободу и имају мало очекивања и захтева од детета. Деца су забринута, несигурна, незрела и имају слабу самоконтролу. Ауторитативни (демократски) родитељи су чврсти, али брижни, објашњавају разлоге постављених правила, доследни су и имају висока очекивања од детета. Деца ових родитеља су сигурна у себе, имају високо самопоштовање, спремна су да прихвате ризик и имају самопоуздања.

У периоду ране адолесценције важно је подстицати социјални и емоционални развој детета тако што ћемо му показати да је прихваћено, омогућити му да се дружи, постављањем јасних правила и ограничења, али кад год је могуће и уважавањем мишљења детета. Када нешто забранимо  потребно је да објаснимо детету да смо то урадили због последица које би уследиле и за њега и друге. Треба избегавати претње казном. Потребно је имати разрађен систем вредности у теорији и пракси што би значило да оно што говоримо то и радимо. Многи одрасли говоре једно, а сами чине нешто друго. Потребно је да уважимо специфичност сваког детета и омогућимо му да развија своје јаке стране. Дете не треба да буде нешто што није. Потребно је понашати се као да је дете већ одрасла особа  или је у процесу да постане одговорна особа која брине о другима и помаже им. Допустити детету да у време адолесцентске кризе идентитета слободно расправља и доводи у питање све вредности.

Учење о вредностима као што су: живот, породица, здравље, љубав, образовање, мир, другарство, заједништво, опште добро, једнакост, развој врлина и социјално емоционалних вештина у школи и породици, уређени систем вредности у друштву, медијима, неговање здравих стилова живота доприносе развоју појединца и заједнице.

Текст је приредила Соња Миљковић, стручни сарадник – педагог и саветник спољни сарадник за заштиту од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.