Шта је асертивни начин комуникације и зашто деца треба да га знају?

Aсертивност се дефинише као заузимање за лична права и изражавање мисли, осећања и ставова на директан, искрен, умерен и адекватан начин, уз поштовање других људи. С обзиром да је ово релативно нов појам у психолошкој литератури поставља се питање како развити и "научити" дете оваквом виду комуникације.

Психолог Бранка Орешчанин је на неколико примера објаснила значај асертивног начина комуникације и на који начин се он учи.

- Често се налазимо у дилеми како да водимо разговор чији исход може бити врло непријатан за једну страну. Често чујемо неке од фраза и савета: "Не будите превише слатки јер ће вас људи прогутати, нити превише горки јер ће вас испљунути", или "Неки од нас немају 'длаке на језику' и  чврсто се држе свог става", "Што на уму то на друму" тј. све што мисле кажу директно у лице, па "куд пукло да пукло"... Али остаје питање: Како непријатну истину рећи, а  након тога ипак (не)утећи? Други се пак држе става, "Нећу много да таласам и говорим шта није у реду, јер може бити непријатних последица". Разлози за ово могу да буду субпермисиван положај у односу на надређену особу којој се обраћамо или наша жеља да не покваримо однос са блиском особом и страх од одбацивања. Тада се намеће питање, којим речима да кажемо отворено шта мислимо о некоме/нечему а истовремено и да сачувамо добар однос? Постоји ли неки стил који је између ове две крајности: агресивног и пасивног стила? Асертивност је нешто између као "златна средина" - штитимо себе, али поштујемо и друге.

Асертивност укључује способност да кажемо "НЕ", да не удовољавамо очекивањима других по сваку цену, да изнесемо мишљење о нечијем поступку или своје виђење неке ситуације, да покажемо емоције и поставимо захтеве, а да при том истовремено водимо рачуна и о правима других.

Деца о асертивном начину комуницирања треба да уче од малена.

Како бисмо то постигли, децу треба охрабривати да искажу своја осећања, подстицати их да истакну своје мишљење о нечему кад год имају потребу за тим, учити их да се залажу за своје потребе, да се заузму за себе, да уважавају потребе других. Треба их научити да у неким животним ситуацијама отворено и јасно кажу "НЕ" или одбију неку понуду која им се не свиђа, наравно, не мисли се на одбијање одласка у кревет после девет или на понуђени  оброк – спанаћ. Потребно је развијати социјалне вештине и вештине ненасилне комуникације, односно подстицати их на тзв. ЈА – поруке.

У двосмерној комуникацији деца треба да користе модел добре комуникације. Да би дете могло да развије асертивни говор, потребно је код њега развити појам о његовим основним елементима.

То подразумева да јасно изрази оно што му смета, да наведе разлоге због чега му то смета, да се изрази како се осећа због тога, да се изјасни шта о томе мисли, да опише како то на њега утиче и да формулише јасан захтев шта жели да се учини поводом тога.

- Васпитни стил родитеља свакако има утицаја на развој асертивности код деце. Доминација, понижавање и деградирања као и болећивост и толерисања без граница - неће довести до развоја асертивности. Ако се од детета тражи слепа послушност, ако се оно грди или кажњава сваки пут када се супротстави родитељу, или се, са друге стране, дететове потребе задовољавају само када оно постане неподношљиво бучно, плаче, ваља се по поду - то неће погодовати развоју асертивног понашања - објашњава Орешчанин.

Оно чиме родитељи могу да подстакну асертивност је да дају лични пример кроз активно слушање дететове приче, двосмерну комуникацију, јасан, директан говор у комуникацији без околишања, критиковање лоших поступака, а не детета у целини, спремност да похвале дете за учињено, преузимање свог дела одговорности у неком конфликту, прихватање критике или развијање емпатије.

Када је реч о наставницима, они у сарадњи са стручним сарадницима и са наставницима изборне наставе могу да организују радионице где би на примерима ученици могли да вежбају асертивно изражавање. Једни другима могу послужити као социјално огледало. Ученици би савладавали асертивне технике и тако утврдили асертивну комуникацију као модел нарочито примењив у конфликтим ситуацијама. Такође, наставници могу личним примером  да покажу спремност када се нпр.ученици буне и оспоравају добијену оцену, да прихвате критику, траже аргументе и тек онда дају коначни суд. Нпр: Када вичеш на мене то ме љути јер те чује цела школа... Молим те, престани да вичеш и реци шта желиш?

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.