Читај ми

Тишина боли: Зашто они који трпе насиље ћуте и како да их чујемо?

7. јул 2025.

Док читате ове речи, неко дете у школи или вртићу, у спортској групи ћути. Ћути иако га задиркују. Ћути иако трпи увреде, шапате, ударце, изолацију. Ћути, јер верује да нико не би разумео. Или, још горе – да нико не би веровао.

Тишина жртава је најгласнији позив у помоћ. А друштво често не уме да га чује.

Зашто они који су изложени насиљу ћуте?

Много је разлога због којих деца и млади не пријављују насиље. Ниједан од тих разлога не значи да им није стало. Напротив – страх, срамота и губитак поверења само показују колико су већ повређени.

Најчешћи разлози за ћутање:

Страх од освете: „Биће још горе ако некоме кажем.“
Неповерење да је помоћ могућа: „Нико ништа неће урадити.“
Осећај кривице: „Можда сам сам/сама изазвао/ла.“
Срамота: „Не желим да ме гледају са жаљењем.“
Нормализација насиља: „То је само шала. То је део одрастања.“

Како да их чујемо?

Чути не значи само чути речи. Понекад се најважније ствари говоре – без речи. Они који су изложени насиљу често шаљу знакове које морамо научити да препознамо.

Шта можете да урадите:

Стварајте окружење поверења – у учионици, код куће, у вршњачком друштву.
Обраћајте пажњу на промене у понашању, успеху, дружењима.
Постављајте отворена питања без осуде: „Како се осећаш?“, „Да ли те нешто мучи?“
Будите стрпљиви и присутни – не морају одмах проговорити, али треба да знају да их неко слуша.
Верyјте онима који кажу да су претрпели насиље – чак и када нема „доказа“, важно је дати подршку, а не додатна испитивања.

Ко све има одговорност?

Наставници – као најближи сведоци, могу креирати безбедан простор за изражавање и пријаву.
Психолошко-педагошка служба – мора бити лако доступна, видљива и активна.
Родитељи – потребно је неговати емпатију и комуникацију код куће.
Ученички парламенти и вршњачке мреже – могу бити мост између оних који трпе насиље и система.
Цело друштво – мора да шаље јасну поруку: Насиље није нормално. Ћутање није решење.