Зашто је деци потребно више од питања „Како је било у школи?“

Иза овог једноставног одговора често се крије много више – осећања, изазови, радости, страхови, недоумице и мали лични тријумфи. Деца нам не говоре све – не зато што не желе, већ зато што често не знају како. А наше питање, иако добронамерно, понекад делује као формалност, а не као позив на разговор.

Питање није довољно – потребан је однос

Када се дете навикне да родитељ сваки дан поставља исто, генерализовано питање, оно ускоро изгуби интересовање да одговара. Њима је потребна стварна повезаност, не провера. Потребан им је осећај да родитељ стварно жели да чује шта се дешавало – не само шта се учило, већ како су се они осећали, с ким су се дружили, шта им је било тешко или смешно тог дана.

Деца обрађују дан кроз разговор

Као што одрасли често на крају дана деле утиске, тако и деци разговор помаже да разумеју и обраде оно што су доживела.

Нека деца ће радо причати сама, али многима је потребна помоћ да изразе своје емоције, мисли, да каналишу емоције.

Боља питања воде до бољих разговора

Уместо класичног „Како је било у школи?“, пробајте:

• „Шта те је данас насмејало?“
• „Коју нову реч или тему сте учили?“
• „С ким си данас седео/ла и шта сте причали?“
• „Да ли је било нешто што ти је било тешко или те узнемирило?“
• „Да ли си ти некоме помогао/ла или је неко теби помогао?“

Оваква питања отварају простор за емоције, не само за чињенице. Показују детету да га слушамо са пажњом, да нас занима његов унутрашњи свет, а не само спољашњи резултати.

Поверење се гради у малим разговорима

Свакодневни разговори утичу на то колико ће дете веровати родитељу у тренуцима када му је заиста тешко. Ако је навикло да се његова осећања уважавају, већа је вероватноћа да ће потражити подршку онда када то буде најпотребније.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље или било који други облик насиља то можете да пријавите ОВДЕ.