Вршњачко насиље у школи

Насиље у школи је проблем који је присутан у школским системима готово свих земаља света, већ дуги низ година постоји значајно залагање бројних стручњака да се разуме суштина и природа овог проблема. Ипак, због сложености самог феномена и бројности начина његовог испољавања, за сада не постоји општеприхваћена дефиниција насиља којом би ова појава била најпотпуније описана у свој својој сложености. Прецизно одређење појаве насиља и њено разликовање од других облика агресивног понашања важно је зато што се начини превенције и интервенције у погледу различитих облика агресивног понашања међусобно разликују, па ће се у зависности од тога шта се под насиљем подразумева и шта оно обухвата, разликовати примењене превентивне и интервентне мере и активности (Gordon Murphy, 2009; Rigby, 2003). Иако различити истраживачи дају различите дефиниције насиља, Грин (Greene, 2000, према Griffin and Gross, 2004: 383) указује на пет особина насилништва (тј. вршњачког насиља) око којих постоји сагласност извесног броја истраживача:

 а) насилник намерава да нанесе штету или застраши жртву,

 б) агресија према жртви се понавља,

 ц) жртва не изазива насилничко понашање путем вербалне или физичке агресије,

 д) насиље се дешава у оквиру познатих друштвених група, и

 е) насилник је моћнији од жртве (било стварно или се тако доживлјава)

У истраживању реализованом у нашој средини у оквиру пројекта „Школа без насиља” упоређивана су деца три узраста: 3–4. разред, 5–6. разред и 7–8. разред. Када су деца разврстана у категорије у зависности од тога да ли су била више пута виктимизирана или су била више пута насилна, констатовано је да је присутна тенденција повећања броја ученика склоних насилничком понашању код деце оба пола, с тим што се показало да је на свим узрастима више насилника међу дечацима него међу девојчицама. Број жртава је био највећи на средњем узрасту, с тим што је проценат жртава приближно исти и међу дечацима и међу девојчицама. Када су анализирани појединачни облици виктимизације и насиља, уочено је да с узрастом долази до смањења виктимизације и повећања склоности ка насилничком понашању. Као изузетак појавили су се следећи облици вербалног насиља: изложеност вређању и изложеност лагању. Вређању су највише била изложена деца средњег узраста, а код лагања није било узрасних разлика. Сви облици виктимизације и насиља били су заступљенији код дечака него код девојчица, осим код изложености лагању, где су се девојчице више жалиле и та разлика се повећала на старијем узрасту. Такође, на старијем узрасту повећале су се и полне разлике у ударању, отимању и присиљавању. Налази указују на то да с узрастом долази до повећања насиља и виктимизације код деце оба пола. Дечаци чешће испољавају и вербално и физичко насиље. Код индиректног насиља нису установљене значајне разлике међу половима у погледу склоности ученика ка таквом понашању, али су девојчице више указивале на то да су жртве таквог облика насиља (Марковић, М., 2020 према Попадић, 2009; Попадић, Плут и Павловић, 2014).

Улога образовног система у односу на вршњачко насиље, огледа се кроз: превенцију, откривање свих облика насиља над и међу децом и пријављивање, пружање подршке детету у фази третмана, као и праћење, пружање подршке породици и учешће у прикупљању података. Да би школе помогле да се вршњачко насиље спречи, али и адекватно реаговале када се посумња или открије насиље, неопходно је да се у њима реализују свеобухватне активности које укључују све заинтересоване који су важни у животу детета. Свеобухватни приступ подразумева да у школама влада клима у којој се учи, развија и негује култура понашања и уважавања личности, не толерише насиље и не ћути у вези с њим, развија одговорност свих који знају за насиље и имају обавезу да на њега адекватно реагују. 

Школе би требало да преузму примарну улогу у превенцији и заштити деце од свих облика насиља. Најбољи резултатати могу се постићи ако се у њима негује атмосфера уважавања, разумевања и толеранције. У отвореном и подржавајућем окружењу, деца ће се осећати угодно и сигурно да разговарају о проблемима са којима се суочавају. Управо зато, важно је креирати средину у којој се о насиљу разговара отворено у оквиру наставних програма, а подршка и саветовање су присутни и константни. Деца морају бити сигурна да ће имати неког да их саслуша и да ће њихове речи схватити озбиљно. Само у установи у којој влада пријатна атмосфера, у којој су сви актери заштићени и уважавани, а проблеми се решавају ненасилним путем, може се учити о ненасилном понашању.

Аутор текста је Јелена Марковић, просветни саветник Министарства просвете, Школска управа Зајечар.