Савет психолога: Како препознати да је дете жртва дигиталног насиља?

Дигиталним насиљем називамо све случајеве коришћења електронских уређаја и интернетa да би се неко намерно уплашио, повредио и понизио. Слање узнемирујућих, увредљивих, претећих порука, слика или видео снимака на туђе профиле или слање тих материјала СМС-ом, имејлом, остављањем на чету, снимање и дистрибуциа слика, порука и материјала сексуалног садржаја, узнемиравање телефонским позивима, коришћење туђег идентитета, ширење гласина, слање вируса… 

Најчешће је међу младима познато као "cyber bulling", међутим, и одрасле особе врше дигитално насиље над децом и младима (булинг је назив за насиље међу младима).

Психолог Силвиа Радић говори да је малтретирање (сајбер - харасмент) и прогањање (сајбер - сталкинг) кривично дело и законом је кажњиво.

- Веома је често лажно представљање одраслих насилних особа који ступају у комуникацију са младима и децом. У дигиталној злоупотреби називају се предаторима и њихов циљ је сексуална злоупотреба деце - говори психолог и објашњава:

- Груминг се дефинише као низ предаторски мотивисаних поступака, односно припремних радњи које имају за циљ успостављање контакта, одржавање комуникације и физички приступ детету. Сексуални предатори на интернету немају јасан профил, њихова занимања и узраст варирају, мада истраживања показују да су то најчешће особе мушког пола.

Када је реч о порукама, психолог објашњава да "секстинг" представља слање или постављање на интернет фотографија, порука или видео-снимака са експлицитним сексуалним садржајем. 

- Размена фотографија или порука са сексуалним садржајем може да делује као безазлено флертовање или забава, али, за младе, секстинг има озбиљне друштвене и правне последице. Поседовање и ширење фотографија или видео-снимака са сексуалним садржајем на којима су малолетници/е, према Кривичном закону Републике Србије, представља поседовање дечје порнографије, чак и ако особе на сликама шаљу експлицитне материјале или дају пристанак да се фотографишу или снимају и кажњиво је затвором према члану 185 (Приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију).

Насиље могу да врше и групе (на пример група“ хејтера“)

Новија истраживања у вези са облицима дигиталног насиља откривају да постоје групе младих које се међусобно дискриминишу због изгледа тако што једноставно прогласе неке особе ружним и поставе њихове фотографије, па чак и место одакле су. 

- Затим се спомињу "спотед" профили на којима млади фотографишу друге и те фотографије објављују на Инстаграму, а пошто су налози закључани, особе чије су фотографије објављене не могу да знају да им неко крши приватност - објашњава Силвиа Радић и наставља:

- Последице се процењују као опасније од насиља лицем у лице, јер дигитално насиље може да се одиграва током 24 часа, жртва нема контролу, у једном тренутку насиљу сведоче или се придружује велики број особа који се повећава, (или се може повећавати), те поруке и слике је тешко избрисати, а неке не могу уопште.

Анонимност насилника повећава агресивност, смањује контролу и свест о реакцији, патњи и последицама по жртву. Посматрачи, тј сведоци насиља могу да ћуте, не реагују, могу да се отворено придруже насиљу, али, што је јако важно за жртву насиља, сведоци насиља могу да стану у заштиту жртве, да прекину ланац насиља. Важно је да се о овоме едукују сви и родитељи, и деца и наставници, зато што је важно подизати свест о томе да не смемо да будемо неми посматрачи дигиталног насиља, саветује психолог.Обично се мали број одважи да се отворено супротстави нечијем прогону када то може, јер се боји да ће и сам постати мета.

Савет психолога - како се заштитити:

• Своје личне податке не треба одавати на мрежи: корисничко име, лозинка, кућна адреса, школа, број телефона. Игнорисање, нејављање, нереаговање на узнемиравајуће поруке некад може да помогне да се заустави насиље, али је свакако корисно сачувати поруке у случају да полицији буде потребно (МУП – одељење за високо технолошки криминал). 
• Треба пријавити насилника пре свега одраслој особи којој дете верује, код куће, у школи: може преко провајдера да тражи да се блокирају сви позиви и поруке од насилника. Дете може да се обрати својој школи, оператеру мобилне телефоније или провајдеру интернет услуга. Може да блокира све позиве или поруке од тог насилника помоћу провајдера. Да промени број телефона, да отвори нови налог за електронску пошту и нове податке повери само малом броју особа у које има поверење.  
• Важно је и да дете тражи у сваком тренутку помоћ од одрасле особе којој верује.
• Едукација деце и родитеља о свим ризицима употребе дигиталних уређаја и интернет и о мерама заштите.
• Деца /млади немају увек свест о томе колико су бола неком нанели, о томе треба с њима причати и у школи и код куће.
• И све што смо говорили о злостављању и положају жртве у насиљу лицем у лице, важи и за дигитално насиље. 

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.