"Ћутљива средина" као узрок и решење свих проблема у оквиру вршњачког насиља

О вршњачком насиљу  говоримо када једно или више деце намерно психички узнемирава или физички напада друго дете. По школи, школским ходницима и забаченим местима, али и на путу од школе до куће се често дешава вршњачко насиље. Деца се често гуркају, туку, вређају, шире измишљотине о особи коју малтретирају. Честе су и појаве узимања новца за ужину, уништавање књига и торби, а дете које трпи насиље се боји да пријави овај проблем, јер га извршилац насиља у већини случаја застрашује.

Многи реагују површно на вршњачко насиље. Чести су коментари: "Пусти их, то су само деца. То је само фаза. И ми смо се тукли, па шта нам фали?"

Понекад је то заиста само фаза, али некад може имати веома тешке последице по особу која трпи насиље. Особе које дуго трпе насиље могу постати депресивне, усамљене, повучене, забринуте, опада им успех у школи,а као одрасле особе имају веома мало или нимало самопоуздања. Боје се и не желе ником да кажу оно што им се дешава, јер сматрају да су они криви за то, да су нечим изазвали извршиоца насиља да се тако понаша. Међутим, права истина је да то нема везе са њима.

Након ове констатације, не можемо, а да не поставимо питање, шта је то што дете може да учини само за себе и избори се са вршњачким насиљем, и како да помогнемо детету онда када негира да оваква чињеница постоји?

Одговор на ово питање дала је педагог Мелита Ранђеловић која је истакла да је најважнији корак ка помоћи самоме себи управо пријава насиља.

- Дете може помоћи самом себи тако што ће пријавити насиље. Неће ћутати, већ ће причати о ситуацији са особама од поверења и стручним особама које могу да га оснаже и помогну да стекне вештине као и знања потебна како да се носи са насталом ситуацијом. Битно је и да се дете окружи људима, вршњацима који га разумеју, пружају му подршку и штите га - објашњава педагог.

Поред овог, за које можемо рећи, кључног питања, поставља се и питање како помоћи детету које је било жртва насиља да више никад то и не постане. Да изгради своје самопоуздање, излечи своје "ране" и настави да гради и ради на себи, као и свом правом, адекватном и искреном односу са другим људима, како више никада не би било повређено, а како би се трауме заборавиле и залечиле.

Педагог Мелита Ранђеловић овај проблем објашњава следећим речима:

- Заједница мора да се определи и развије став према насиљу. То је прво и основно. Мора јасно и неодложно да осуди сваки вид насиља. Сви морамо да негујемо културу ненасилне комуникације, ненасилног решавања сукоба, морамо да негујемо културу уважавања различитости, интеркултуралности, инклузије и осталих ствари које нас чине различитима, а опет истима. Друштво треба да понуди примере који потврђују да је то могуће, да такав пример ради. Такве примере треба истицати и подстицати - наводи педагог.

Речи стручњака доводе само до једног - немојмо ћутати о вршњачком насиљу, немојмо затварати очи пред овим проблемом. Будимо нашој деци пример и подршка, немојмо да кроз овај сурови проблем данашњице пролазе сама.

Међутим, поставља се питање како помоћи детету које негира чињеницу да је жртва вршњачког насиља и поред свих чињеница које указују на то?

На ову тему своје стручно мишљење дала је психолог и психотерапеут Марина Надајин која објашњава да у средини у којој борави дете, било породичној, било школској, неопходно је превентивно радити на спречавању и контроли насиља кроз подучавање деце како да препознају насиље, како да конструктивно реагују у конфликтима, на који начин да се заштите и смање ризик од могућег насиља.

- Борба  против насиља је процес. Неопходно је створити климу у којој ће се радити са децом која су трпела насиље и са децом која су извршиоци насиља. Најважнија компонента рада је стварање нулте толеранције на насиље и рад са такозваном "ћутљивом већином" - наводи психолог и додаје:

- Родитељи, наставници и вршњаци не треба да стану ни на страну деце која су извршиоци насиља, ни деце која трпе насиље. Таква група је критична маса која може да покрене ствари у правцу да је свако дете заштићено у групи у којој борави. Најважније је оснажити децу да се заједно супротставе насиљу. На тај индиректан начин смањиће се број деце која ће имати доживљај усамљености и беспомоћности - додаје она.

Психолог додаје да ако дете негира да је жртва насилног понашања, неопходно је да се обезбеди да се дете осети безбедно, да се успостави однос разумевања и да се са њим разговора само са циљем  да се смањи стрес и да се дете оснажи. Према савету психолога, тај процес би требало да води стручно лице.

- Сваки другачији рад, па чак и добранамерни притисак на дете у тој ситуацији је контрапродуктиван. У процесу подизања самопоуздања детета и доживљаја безбедности мора да се укључи цела средина, одељење, наставници, родитељи, вршњачка група. Од изузетне важности је да се прати и контролише даљи развој ситуације. Ескалација насиља доводи до нових проблема и знатно уназађује процес рада на превазилажењу насиља - саветује психолог.

Насиље неће престати ако о њему ћутимо. То што о нечему не говоримо наглас, не значи да проблем не постоји. Вршњачким насиљем треба да се позабави и читав систем, а не само родитељи или школа. Већина извршиоца насиља наставља са злостављањем зато што их нико није спречио у томе. Зато, немојмо ћутати о проблему насиља. Пре него што закључимо да је у питању само дечија фаза, испитајмо мало дубље тај проблем и реагујмо. Наставници, школски психолози, па и сама деца кроз разне радионице могу превентивно деловати и спречити појаву вршњачког насиља.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.