Да ли психичко насиље у породици може проузроковати несигурност код деце у школском узрасту?

Можда последице психичког насиља над децом немају оком видљиве знакове на основу који можемо реаговати и спречити њихово понављање, али овакав облик насиља над децом може изазвати трајне последице у дететовом будућем животу до те мера да постане лабилна, несигурна личност, поводљива, лаковерна и погодна да постане жртва насиља не само у школском добу, већ и у даљем животу.

На ову тему причали смо са проф. др Маријом Младеновић са Факултета здравствених и пословних студија Универзитета „Сингидунум“.

На почетку разговора, др Марија Младеновић објашњава да вербално и невербално психичко злостављање може имати озбиљне емоционалне последице.

Посебан облик емоционалног злостављања детета у породици је тзв. обртање улога где дете, уместо да се у породици осећа сигурно, безбедно и да у сваком смислу рачуна на то да ће о њему родитељи бринути, мора да преузме улоге одраслих чланова који то не могу или не желе, нпр. у породици у којој су један или оба родитеља уживаоци дрога или алкохола, дете преузима бригу о осталој деци, често и о родитељима, а понекад чак и зарађује за живот.

- Сложићемо се да је то пуно обавеза, несигурности, неизвесности на нејаким леђима детета. Занимљив облик злостављања, добро познат здравственим професионалцима, је тзв. Минхаузенов синдром, ситуација у којој једна особа (често мајка) лажира или фабрикује симптоме болести код детета са циљем привлачења пажње, најчешће на себе, у нади да ће бити призната као жртва која се храбро бори са здравственим проблемима свог детета. Иако је, наравно, јасно да је прва жртва дете, које је стално по болницама, непотребно се лечи, малтретира, застрашује и слично, мајка на себе преузима улогу жртве у очајничком покушају да на себе скрене пажњу у дисфункционалној породици – објашњава проф. др Марија Младеновић и наставља:

- Дете , такође , у породичном насиљу не мора да буде дирекна жртва. Међутим, то што свакодневно гледа насиље, слуша ружне свађе, присуствује невербалном омаловажавању других чланова породице и пати због тога што са директном жртвом губи присност, развија страх од злостављача, страх од напуштања, некад и од повреде, страх и забринутост за живот и здравље жртве, осећај кривице за све и свашта, доприноси да деца нису пасивни посматрачи, већ такође жртве.

Није потребно посебно истицати да у таквој породици дете нема здравог и присног односа ни са једним родитељем, без обзира да ли је у питању злостављач или жртва.

- Било да су директне или индиректне жртве, деца из породица које практикују насиље одрастају у убеђењу да су невољена и нежељена, мање вредна и недостојна. То су изузетно оптерећујућа искуства која опредељују будући живот.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.