Дисциплиновање деце

Дисциплиновање деце је један од најзначајних послова које родитељ има. Већина родитеља реагују на изазове у дисциплиновању или по неком осећају, на лицу места, или пак онако како су радили њихови родитељи када су они били мали. То нажалост значи да често не реагују онако како је за дете најбоље. Које су ненасилне методе дисциплиновања, како реаговати у изазовним ситуацијама (тантрум), шта је развојно одговарајуће понашање детета, прочитајте у овом тексту.

У контексту васпитавања деце, дисциплиновање се обично односи на учење детета начинима задовољавања потреба који су друштвено прихватљиви, коришћењем различитих метода. Како већина родитеља не похађа школу родитељства, методе које користе зависе од искустава из детињства, личних ставова, опште прихваћених и културолошких норми и сл.

Налази научних истраживања из области свих хуманистичких наука указују на штетне последице физичког кажњавања по раст и развој детета. Ипак, у нашој средини, и даље велики број родитеља има позитиван став према оваквом начину дисциплиновања. Иако је саставни део васпитања постављање граница, које су деци потребне како би се осећала сигурном и безбедном, начин на који се оне постављају је веома важан.

Физичка агресија родитеља често је знак губитка контроле родитеља, произилази из немоћи или из незнања. Обично и не постиже циљ. Деца не уче да поштују родитеље, него да их се плаше. Не уче се самоконтроли, него губитку контроле. Чак и ако се батинама спречи неприхватљиво понашање, дете и даље није научило зашто такво понашање није прихватљиво, само је научило да се труди да избегне казну.

Насупрот насилним методама, батинама, увредама и викању стоје ненасилне методе које имају боље исходе у васпитању. Разговором, смиреношћу, праћењем детета, нуђењем узрасно примерених активности, похвалама и награђивањем доброг понашања, постиже се да деца буду самоуверенија, зрелија, асертивнија, одговорнија. У реду је, некада и пожељно, користити и осујећивање лошег понашања, применом тајмаута или ускраћивањем награде, али је важно да се ово ради смирено, нежно, без неконтролисаног дизања тона или наношења страха детету.

Понекада родитељи понашање детета доживљају као непослушност, када се заправо ради о понашању које је развојно одговарајуће. Потребно је да родитељ познаје развојне фазе детета, разуме шта је очекивано понашање за који узраст и у складу са тим прилагоди своја очекивања и одреагује адекватно у изазовној ситуацији.

Примера ради, дете не може разумети концепт опасности у периоду одојчета, па је потребно смањити могућност да дете дође у додир са извором опасности. Када ово није могуће, потребно је дете упорно склањати од опасности, дакле физичким контактом, подићи га, удаљити, узети за руку, али не и ударити. На мало старијем узрасту, до пет или шест година, као последица егоцентризма код деце и/или код млађе деце недовољно развијене могућности за препознавање и вербализацију преплављујућих осећања, чести су тантруми, напади беса са гласним плакањем, бацањем у циљу ослобађања од нагомилане емоционалне енергије. За родитеље ова понашања обично су изазовна, неки родитељи ће попустити дечијим захтевима или ће награђивати ово понашање поклонима, други ће дете истући. У првом случају, дете ће научити да је вриштање и прављење сцене начин да добију оно што желе те ће ситуацију одигравати и када нису у тантруму. У другом, бес и отпор се могу интензивирати или се тантрум може зауставити али због страха од бола и казне, а не зато што је детету пружена подршка да каналише преплављујућа осећања. У овој ситуацији корисно је да родитељи остану смирени, игноришу понашање или одлучним тоном и кратким реченицама детету дају до знања да су ту за њега али да је доста таквог понашања. Уколико дете долази у опасност да повреди себе или ако је агресивно према другима, потребно га је физички изместити из ситуације или чврстим загрљајем спречити да се повређује, истовремено постављајући јасну спољну границу. Када деца имају јасно постављене границе споља, моћи ће да се усмере на постављање својих унутрашњих граница.

Деца траже пажњу родитеља. Ако не успевају да је добију добрим понашањем, покушаће лошим. Зато је важно код деце хранити, подстицати, хвалити и награђивати оно што је добро, а изгладњивати оно што није добро. Родитељ треба да буде дететова сигурна база, да га подстакне на истраживање али и да буде ту за њега када му је потребна утеха.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.