Када је дете спремно да остане само код куће?

Спремност није ствар година, већ зрелости вашег детета. Узраст јесте важан фактор, али сам по себи није довољан показатељ спремности. Неко дете са десет година може мирно да проведе три сата само код куће, а неко са тринаест затрепери на сваки шум у ходнику. Зато не постоји универзалан одговор на ово питање - али постоји прави тренутак за свако дете.

Шта заиста значи „бити спреман“?

Кад процењујете ову врсту спремности, не гледате само да ли дете уме да закључа врата. Узимате у обзир најмање три ствари: како се дете сналази у неочекиваној ситуацији, како се осећа док је само и да ли поштује договорена правила и онда када остане само. Проверите да ли и у којој мери дете осећа сигурност у овој ситуацији, тј. страх. Да ли му прија да буде само или је то за њега још увек преплављујуће искуство.

Уколико дете показује већину ових способности, вероватно је спремно за прве краће периоде самосталног боравка код куће. Дете које се на први звук узнемири или које се оглуши на сваки договор, још увек није спремно, и то је сасвим у реду. Самосталност се гради постепено, из дана у дан.

Како да проверите колико је ваше дете спремно?

• Тест „шта ако“. Кроз опуштен разговор питајте га како би реаговало у неким ситуацијама, нпр.: „Шта би урадио ако неко позвони на врата, а ти не знаш ко је? Шта ако осетиш мирис дима? Шта ако те видео-позивом зове неко кога не познајеш?“ Овакви разговори могу вам помоћи да процените како дете размишља о потенцијалним ситуацијама и где му је потребно још подршке. Мирни, логични одговори указују да дете може да размишља логично под притиском. Збуњени или уплашени одговори знак су да дете још увек није спремно да остане само.
• Кратке пробе. Не остављајте дете само први пут одмах на дужи временски период. Почните са 30 до 45 минута док сте у комшилуку или у близини, па постепено продужавајте то време. Свака успешна проба гради и дететово и ваше самопоуздање.
• Јасан план уместо страха. Направите јасан списак могућих ситуација и ставите га на видљиво место: кога да зове ако му/јој нешто затреба, коме сме да отвори а коме не, шта да ради у ком случају и сл. Конкретан план смирује. Насупрот томе, родитељска паника типа „само да се ништа не деси!“ лако може да се пренесе на дете и претвори сваки тренутак у узнемирено чекање да се деси нешто лоше.
• Нека дете зна да није напуштено. Разлика између „буди добар док се не вратим“ и „ту сам, можеш да ме позовеш кад год ти затреба помоћ“ је огромна. Прва реченица оставља дете с утиском да је препуштено само себи, док му друга улива сигурност и показује да није остављено на цедилу и да увек може да се ослони на вас и рачуна на вашу подршку.

Самосталност се гради корак по корак

Ово није тест који се увек полаже из првог пута. То је процес који се гради постепено, са све више поверења на обе стране. Свако успешно поподне које дете проведе само код куће поручује му: „Верују ми, и ја могу да се ослоним на себе.“

А дете које зна да се на вас увек може ослонити - да сте ту, да се нећете љутити ако нешто крене наопако, да може да вас позове у било којој ситуацији - управо то дете најлакше учи да се ослања и на себе. Поверење које указујемо детету гради његову/њену сигурност и капацитет да се ослања на своје процене, способности и сл.

Уколико ви или неко из ваше околине трпите вршњачко насиље или било који други облик насиља, можете га пријавити ОВДЕ.