„Страх од грешке“: Како помоћи детету да сачува самопоуздање у новој школској години?

Међутим, шта се дешава када тај притисак постане превелик?

Зашто дете понекад „блокира“ иако зна градиво?

Сигурно сте барем једном присуствовали, или можда доживели, сцену у којој ученик одлично зна градиво код куће, али када га прозову пред таблом, потпуно „блокира“. 

Из угла неуронауке, овај догађај има логично објашњење - када се код детета јави интензиван страх од туђег мишљења, подсмеха вршњака или разочарања наставника, његов мозак улази у „одбрамбени“ мод, такозвану фазу преживљавања.

У том тренутку, део мозга задужен за логику, дугорочно памћење и повезивање чињеница се „гаси“ услед страха, који потпуно блокира приступ ономе што је научено. Као резултат тога, како би избегли непријатност, многи ученици радије бирају да ћуте, не дижу руку чак ни када знају одговор, нити постављају питања када им нешто није јасно, само да би избегли ризик да испадну „глупи“. На овај начин, страх од грешке постаје највећа блокада за учење и развој здравог самопоуздања.

Школа као место за учење, а не за савршенство

Важно је да као заједница променимо наратив и почнемо да преносимо млађима од нас шта грешка заправо представља. Грешка није доказ незнања или доказ нечије вредности, већ природни, неодвојив део процеса стицања нових сазнања. Нико није научио да вози бицикл без падова, нити је и један научник дошао до открића без неуспелих експеримената.

Како бисмо помогли деци да превазиђу овај паралишући осећај и дозволе себи да искористе свој потенцијал у потпуности, неопходно је да сви заједно - и наставници и родитељи радимо на изградњи сигурног окружење и покажемо да грешке нису баук.

Овај процес почиње управо у учионици, где наставници имају кључну улогу већ од првих септембарских часова. Уместо креирања атмосфере у којој се вреднује искључиво тачан одговор, за дечије самопоуздање је неопходно да наставник јавно похваљује и награђује и труд и процес размишљања подстичући децу на постављање питања, трагање за одговором, слободно изражавање мишљења и сл. Када се ученици увере да нетачан одговор нема за последицу непријатну ситуацију или подсмех вршњака, почињу да стичу поверење, а мотивација за активно учешће у настави расте.

Једнако важан стуб подршке налази се у породичном дому. Деца неретко развијају страх од неуспеха јер несвесно осећају притисак од стране родитеља, сматрајући да се од њих очекује да буду непогрешива/савршена у сваком тренутку. Како бисмо им олакшали тај терет, потребно је да отворено причамо и о властитим грешкама и објаснимо им да је метод покушаја и погрешака уобичајен начин учења. Баш као када учимо да возимо ролере, пливамо краул или кувамо пудинг - у почетку грешимо, али из грешака учимо и при сваком следећем покушају примећујемо да постајемо све бољи и бољи. Дељење сопствених примера из школских дана, причање о погрешним проценама на послу и начинима на које смо их превазишли, показује детету да су грешке саставни део свачије свакодневице, али и да су драгоцено искуство из којег учимо како да следећи пут будемо бољи.

На крају, кључна промена се дешава унутар њих самих када осете сигурност у свом окружењу. Млади често заборављају да су њихови вршњаци подједнако оптерећени сопственим несигурностима. Излазак из зоне комфора и суочавање са ризиком од погрешног одговора заправо је једини исправан пут ка изградњи правог, стабилног самопоуздања. Школа, на крају крајева, и постоји да бисмо у њој учили, а не да бисмо све знали унапред

Дајте детету времена

Превазилажење страха од грешке и/ли погрешних одговора је процес који захтева време и стрпљење. Међутим, када дете осети да његова вредност као људског бића не зависи од оцене нити броја тачно решених једначина пред таблом, његово самопоуздање расте. Негујмо заједно тај сигуран простор за њихов раст и дозволимо им да кроз своје грешке изграде свој прави пут.

Уколико ви или неко из ваше околине трпите вршњачко насиље или било који други облик насиља, можете га пријавити ОВДЕ.