Како да помогнете детету које је извршило насиље да то не понови?

Када прочитате неку од бројних вести о вршњачком насиљу у школама или чујете приче из оближње школе, врло је вероватно да ћете извршиоца насиља замислити као дете које је и само трпело насиље, које потиче из разорене породице или је било препуштено улици. Међутим, није увек баш тако, нису извршиоци насиља једини и главни кривци за све.

Јако је битна и чињеница да су агресивни испади код младих све чешћи начин реаговања када желе да дођу до испуњења неке своје потребе, било да је реч о физичком акту или манифестацији агресије на неки други начин. Међутим, све чешће неразумевање околине за овакав проблем, потом и одбацивање ових особа као "случајева којима нема помоћи" и које као такве треба изопштити из друштва, много је гори и већи проблем. Овакво стање ствари је у потпуности нефункционално, и само још више продубљује проблем вршњачког насиља међу младима.

Свако од нас има право на још једну шансу, промену, као и на рад и помоћ да се регулише оно што се сматра проблемом у једном друштву, поготову када је у питању дете, адолесцент који тек расте, развија се и покушава да себе изгради у једну здраву и формирану личност.

Како дете постаје извршилац насиља?

Многи би као одговор на ово питање рекли да су главни кривци родитељи. Како они васпитавају и дозвољавају деци, деца тако и раде. Усвајају модел понашања онакав какав виде код куће, од својих родитеља. Међутим, није увек то у питању. Врло често узрок може и то какав је карактер детета, какве су његове навике, школско постигнуће, структура слободног времена, вршњаци са којима се дружи... Родитељи су свакако јако важни у изградњи основних вредности којима дете води своје понашање, у подстицању мотивације и аспирација ка школи, у имању увида у то са ким се дете дружи.

Након овога поставља се питање да ли деци која су извршиоци насиља имају перспективу и може ли се њима помоћи? Наравно да може, свако има право на нову шансу и ресоцијализацију у друштву ма каква год да је грешка у питању, одбацивањем из друштва можемо само погоршати ситуацију.

Психолог Бранка Митровић Јосиповић објашњава да се са процесом ресоцијализације не може кренути пре него што дете које је извршилац насиља, као и његови  родитељи, не прихватају одговорност за то што се десило.

- Када до тога дође, треба размотрити са дететом на који он начин сматра да је могуће поново успоставити другачије, квалитетније односе са ученицима. Треба укључити дете у активности у оквиру одељења које ће и њему и другима помоћи да врате поверење једни у друге - рекла је Бранка Митровић.

Психолог Бранка Митровић Јосиповић саветује да је једна од могућности у ресоцијализацији детета које је извршилац насиља може бити укључивање дете у друштвено-хуманитарне активности у складу са учињеним степеном насиља и његовим могућностима.

Поред овог савета и подршке стручног лица, кључну улогу у ресоцијализацији детета имају вршњаци у његовој школи, професори, наставници, родитељи и друге старије особе од поверења.

- Што се родитеља тиче, битно је да подршка бивамо прво сопственим примером. Деца најчешће замерају ако једно причамо, а друго радимо. Важно је да им покажемо да се заиста придржавамо онога што пропагирамо - објашњава Бранка.

Када је у питању помоћ школе, вршњака и наставника, психолог Бранка Митровић наводи да је битно створити климу у школи/одељењу где ће се деца осећати прихваћено и подржано чак и када не реагују увек адекватно и праве грешке.

- То се најбоље постиже различитим заједничким активностима који имају за циљ боље упознавање и прихватање других, попут радионица, хуманитарних акција... - додаје психолог.

С тога, хајде да не одустајемо од ове деце, хајде да кроз примере доброг и исправног понашања, разумевања и подршке покажемо целокупном друштву да се грешке праштају и да не одбацујемо децу која су како жртве насиља, тако и децу која су извршиоци насиља из друштва и помогнемо им у процесу ресоцијализације.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.