Пуно је насиља међу децом. Иако неки људи говоре да је тога било и раније, у неко тамо "њихово време", већина се слаже како је вршњачко насиље међу младима данас у застрашујућем порасту.
Када размишљамо о вршњачком насиљу, често се фокусирамо само на последице, пре свега на жртву, при чему се изостављају питања која се тичу детета које је извшилац насиља. Шта дете мучи, шта дете осећа када се тако агресивно понаша? Дете које је извршилац насиља не плаши само своје вршњаке и родитеље, већ и само себе. Веома је застрашујуће имати тако интензивна осећања са којима дете не зна шта да уради, како да их се реши.
Код родитеља се у оваквим ситуацијама јавља осећаја рањивости и осрамоћености због понашања детета, због чега их често други родитељи доживљавају као незаинтересоване и несарадљиве. Међутим, требало би да замисле како се тек дете осећа. Иако је одговорност детета да се понаша прикладно, постоје начини на које родитељ може подржати дете у томе.
Дете може бити агресивно на различите начине, поред вербалног, које се углавном састоји од омаловажавања и исмејавања, може се, као врхунац беса, јавити и физичко насиље.
Бројна истраживања покушала су да дају одговор на питање, које је главно међу родитељима чија су деца извршиоци насиља, односно због чега се дете тако понаша.
Главни закључак је да постоје више фактора који могу утицати на нежељено понашање детета, као што су нпр. раније агресивно или насилничко понашање детета, изложеност насиљу у кући, као и у медијима, генетски фактори, као и оштећење мозга или повреда главе, као последица физичког или сексуалног насиља над дететом, комбинација различитих стресних социо-економских фактора у породици (развод, незапосленост, самохрани родитељи...), коришћење дроге и/ или алкохола и разни други фактори.
Међутим, поставља се питање како да родитељи помогну детету које је извршилац насиља над другом децом?
Прво шта родитељ треба да зна, и не сме да уради јесте отписивање озбиљности ситуације или њено минимизирање које у овом случају није никако препоручљиво. Проблем постоји, питање је само како сада поступати.
Психолог Бранка Митровић Јосиповић објашњава да у већини случајева педагози, психолози или неко друго стручно лице из школе обавештава родитеље о томе да постоји проблем у виду вршњачког насиља како би се родитељи укључили и помогли у ефикасном и брзом решавању истог. Нешто ређе јавља се случај када се родитељи сами интересују и дођу до сазнања да је њихово дете узрок, односно извршилац вршњачког насиља.
Родитељима треба јасно, конкретно, без било каквог етикетирања детета, објаснити шта се тачно догодило, а уколико је могуће и процењено као потребно, обавити заједнички разговор са дететом и родитељем, наводи психолог и додаје да је често потребно укључити родитеља у појачан васпитни рад са учеником, односно дететом и на тај начин је потрено објаснити родитељу шта то подразумева и која је његова улога у томе.
- Треба подучити родитеља да његова реакција треба да буде смирена, да насиље није адекватна реакција на насиље и да је битно да његова реакција буде у складу са ситуацијом. Родитељу треба појаснити да дете заправо учи и стиче свест о исправности неког понашања кроз реакцију родитеља на то понашање - објашњава психолог Бранкица Митровић Јосиповић.
Психолог додаје да је такође потребно и са дететом поразговарати о ономе што се десило, начинима на које се то могло избећи, поукама које су извучене из ситуације. Потребно је детету упутити критику на понашање, а не његову личности и дати му подршку како се такво понашање не би поновило.
Кључно је да се истакне и значај родитеља као узора у понашању и реаговању на овакву ситуацију, додаје Браникица Митровић.
На крају, битно је рећи да родитељи морају да разумеју да и само дете има проблеме чим прибегава агресивном понашању, било да је реч о проблемима у понашању или начину ношења са стресом.
Неопходно је увиђање проблема и његово решавање на више начина. Само рад са психологом није довољан, неопходна је укљученост и помоћ родитеља.
Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.