Како да родитељи реагују када примете агресивно понашање код детета?

Психолози и педагози се врло често не слажу о томе како се агресија развија код појединца. Опште је познато мишљење да је аргесивност карактеристична пре свега за дечаке, али многобројни случајеви са којима се у пракси сусрећемо све више сведоче о томе да је ово погрешно и нетачно, и да девојчице ако не предњаче, а оно све више постају ”равноправне”  са дечацима, управо по својој агресивности.

Неки научници узрок за агресивност виде у другачијем саставу полних хормона код дечака, односно у биолошкој основи, док се други утацај приписује средини у којој дете одраста и последица је пресудне друштвене норме да је агресиван дечак “прави дечак”.

Од самог рођења мушкој деци намећу се друштвено прихваћене норме  по којима дечак не сме да плаче и показује своје емоције, по којима мора да буде јак, да се брани и “показује зубе”. Свима је добро позната реченица “Ајде, ниси девојчица!”. Овакав начин васпитања и дефинисања полне разлике сигуран је пут у агресију.

 Зашто су деца агресивна?

Научници су углавном сложни да је агресивност део људске природе и да је поседујемо сви, а да је резултат начина одгоја то колико ће се агресивност развити. Агресивност код деце се испољава још у најранијем периоду.

Први пример агресије код детета можемо приметити када оно има само једну или две године и први пут испољи ову своју карактеристику у, на пример, борби за играчкама. У овом узрасту дете удара, гризе, гура друго дете, у том тренутку “свог противника”. Иако се овакав вид понашања код деце најчешће конципира као обична, мало грубља, дечја игра, овакво понашање заправо је први сигнал за родитеље да треба реаговати.

Агресија код детета може бити узрокована најпре различитим емотивним проблемима. У различитим узрастима то може бити осећање усамљености, страха, одбачености, нарочито у битном тинејџерском и адолесцентском периоду социјализације, када појединац има снажну потребу да негде припада.

Проблеми у породици, живот у породици са једним родитељем, свађе међу родитељима, развод који дете преживљава у критичним фазама развоја, такође могу бити узроци агресије код деце.

 Запостављеност и други страхови

Уколико се осећа запостављено, дете може покушати да агресивним понашањем поново задобије пажњу родитеља. Овакве ситуације најчешће су у случајевима када међу родитељима постоје проблеми, па су они исувише усмерени једно на друго и запостављају дете. Такође, долазак другог детета на свет, врло често изазива љубомору на млађе дете које „преузима“ пажњу родитеља, па се у овом периоду врло вероватно код старијег детета може приметити неки вид агресије. Из тог разлога овакав период је врло деликатан и изискује посебну пажњу.

Оно што дете никако не сме осетити приликом одрастања, и што ће готово сигурно отворити пут ка агресији јесте недостатак граница. Уколико дете одраста у атмосфери „све ми је дозвољено“ оно нема осећај да негативни облици понашања могу изазвати одређену реакцију родитеља, односно казну, па самим ти и агресија постаје дозвољени облик понашања.

Родитељи нарочито треба да обрате пажњу на то да агресија није само физички напад. Вербална агресија је такође нешто што се врло често испољава код деце и што се манифестује задиркивањем, „прозивањем“, па и најстрашнијим увредама.

Ови облици понашања такође су сигнал да треба реаговати. Уколико се правовремено и адекватно не реагује, стање се погоршава, а наизглед бенигни облици испољавања агресије могу прерасти у језиве случајеве са којима се, нажалост, стално сусрећемо.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.