Како разумно и са емпатијом разговарати са адолесцентом

Успостављање везе са адолесцентом је основа за ефикасну подршку њиховом менталном благостању и социјалном и емоционалном учењу. Када некога волимо, заинтересовани смо за њега и за његове мисли и осећања. Како ваше дете расте, комуникација је један од начина да покажете своју љубав и поштовање према детету.

1. Покажите интересовање за оно што је вашем детету важно како бисте му показали да бринете.
2. Делите ствари о себи и пронађите начине да успоставите везе и пронађете заједничка интересовања.
3. Питајте своје дете о његовом мишљењу, погледима и перспективама како бисте разумели њихова осећања.
4. Надоградите комуникацију коју сте имали са својим тинејџером када су били млађи – комуникација је важна од детињства па до одраслог доба, и ако сте ви и ваше дете добро комуницирали, делили своја осећања и мисли, већа је вероватноћа да ће се то наставити како напредују кроз адолесценцију.
5. Водите рачуна о говору тела. Одржавање контакта очима, потврдно климање главом, забринут поглед или охрабрујући осмех су мали гестови који им дају до знања да обраћате пажњу. Користите природни говор тела и знакове који чине да ваше дете осећа да сте присутни, заинтересовани и да вам је заиста стало. Чак и без употребе речи, можете да кажете да слушате и да вам је важно оно што ваш адолесцент говори.
6. Постављајте отворена питања како бисте стекли дубље разумевање како се ваше дете осећа. Ова питања немају тачан или погрешан одговор; они вам једноставно помажу да стекнете увид у оно што ваш тинејџер мисли. На пример, можете покушати са било којим од следећих питања: „Можеш ли да објасниш шта мислиш под…”, „Зашто се осећаш узнемирено када…” или „Шта мислиш да би осећао да…”
7. Разумите оно што ваше дете говори понављајући и парафразирајући оно што је рекло. На пример, можете рећи: „Оно што чујем да говориш је да...“ или „Да ли сам у праву када мислим да осећаш…“
8. Дајте позитивне повратне информације и афирмације. Давање конкретних тренутних похвала може помоћи у изградњи самопоуздања и самопоштовања адолесцената и подстаћи их да наставе са истим понашањем. На пример, ако ваше дете каже да се осећало под великим стресом, можете да одговорите тако што ћете рећи: „Хвала што си био храбар и што си поделио како се тренутно осећаш“ или „Може бити тешко рећи некоме када се осећамо стресно. Тако ми је драго што си то поделио са мном.”
9. Потврдите шта ваш тинејџер изражава. Ово може помоћи тинејџерима да прихвате своје емоције и да се осећају безбедно да се изразе. На пример, могли бисте да кажете: „Разумљиво је да се тренутно осећаш љуто, и ја бих се осећао исто на твом месту“, „Хвала што си то поделио са мном. Може бити тешко поделити са другима када се осећамо тужно“ или „Жао ми је што чујем да си под стресом. И ја бих се тако осећао да сам на твом месту. Хајде да видимо заједно да ли можемо нешто да учинимо да помогнемо."
10. Понекад вашем тинејџеру можда неће бити лако да прича о томе шта га брине, а ви можда не знате шта да кажете. У реду је објаснити свом детету да сте ту за њега, да сте спремни да разговарате и слушате у било ком тренутку. Не форсирајте разговор ако ваш тинејџер није у стању да опише шта му се дешава.
11. Комуникација није само дељење потешкоћа или тешких осећања. Важно је да делите смешне ствари, шта је добро прошло током дана и да нађете прилике да се заједно смејете и будете нежни на било који начин који је пријатан за вашег адолесцента. Забава заједно и смех је диван начин да се осећате добро и ојачате своју везу!

Педагог Јелена Јовић објаснила нам је о којим емоцијама деца најмање желе да причају и на који начин можемо да подржимо децу да препознају и изразе своје емоције. Она наводи да приликом развоја адолесценти могу да се суоче са различитим препрекама.

-  Они пролазе кроз фазу адолесцентског егоцентризма. Свесни су да им се дешавају велике промене које прати читаво окружење и стварају осећај да их околина непрестано критички оцењује.

Јовић објашњава да деца могу себе да доживљавају као јединствене и посебне особе и сматрају да их нико не разуме и нико не пролази кроз сличне ситуације.

- Тада потискују своја осећања и не деле их са околином, јер сматрају да не могу да их разумеју. Улога одраслих је да саслушају децу, да им помогну кроз примере из личног искуства, јер су и они прошли кроз те исте промене.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.