Које грешке најчешће праве родитељи које доводе до погрешног модела васпитања код деце?

О вршњачком насиљу говоримо када једно или више деце намерно психички узнемирава или физички напада друго дете. По школи, школским ходницима и забаченим местима, на путу од школе до куће се често дешава вршњачко насиље. Деца се гуркају, туку, вређају, шире лажне измишљотине о особи коју малтретирају. Честе су појаве узимања новца за ужину, уништавање књига и торби где се дете које трпи насиље се боји да пријави овај проблем, јер га је насилник застрашио.

У ситуацији насиља увек имамо три улоге: жртву, сведока/сведоке и извршиоца насиља. Извршилац насиља је особа која се насилно понаша и која изазива насиље. То су агресивна деца која имају проблеме са родитељима и наставницима, углавном имају лоше оцене у школи, желе да привуку пажњу на себе, могу да буду крупнији, али то није правило. Уживају у томе када их се други плаше.

Међутим, психолог Биљана Михаиловић приближила је сам појам извршиоца насиља, и објаснила да ако дете, које је у одређеној ситуацији изабрало неприхватљив начин понашања, означимо (етикетирамо) као неког ко ће увек бити такав, као извршилац насиље, учинили смо неправду.

Психолог саветује да треба саслушати дете и његово виђење ситуације, јер то не значи да му на тај начин одобравамо учињени поступак, већ отварамо могућност да интервенишемо на адекватан начин и тиме омогућимо детету да из те ситуације научи нешто о себи и другима, научи нови начин решавања сукоба, да поправи или умањи учињену штету.

Психолог Биљана Михаиловић објаснила је како се дете претвори у извршиоца насиља и по ком моделу поступа када се агресивно понаша и реагује.

- Школа и породица два најважнија фактора, која би требало заједно да делују, како би и уочиле и реаговале на насилно понашање деце. Значајна карактеристика породице, која утиче на понашање детета су, вредности које породица цени и негује. Однос према насиљу, толеранција на насиље, постојање насиља у породици - снажно могу утицати на дечије понашање и на њихов избор насиља као начина реаговања - објашњава психолог и додаје:

- Често се може чути да родитељи кажу како не подржавају насиље, а онда саопште: како желе да њихово дете "не да на себе по било коју цену", да га уче "да никад не почне први, али да врати", "да је нормално да се деца посебно, дечаци потуку, и ми смо се тукли", "није вам то неко насиље", "ви само разговарате, а насилнике треба пропустити кроз шаке".

Психолог објашњава да постојање породичног насиља које траје, ако узмемо у обзир да се највећи број случајева и не пријављује, учи децу да је насиље у реду, да је то један од начина којим се решавају проблеми, тако да је вероватно да ће деца, учећи по моделу, у неким ситуацијама, бирати насиље.

- Још сложенија је слика уколико су деца директне жртве насиља. Ако говоримо само на нивоу понашања, учи их и да је у реду бити насилан према слабијима од себе - говори психолог Биљана Михаиловић.

Један од фактора који утичу на то да ли ће, када и како родитељи реаговати јесте и њихов васпитни стил.  Посматрајући кроз две димензије, емоционалну блискост и границе, можемо говорити о четири васпитна стила: занемарујући (ниска блискост, ниске границе), попуштајући (висока блискост, ниске границе), ауторитаран (ниска блискост, високе границе) и ауторитативан (висока блискост, високе границе). У зависности од тога који је доминантан васпитни стил, родитељи ће се различито понашати.

- Занемарујући васпитни стил је најпогубнији по дечији развој - као што му и име каже, ту нема ни блискости, разумевања, топлине, ни постављања граница које усмеравају дечије понашање - објашњава психолог и додаје:

- Ауторитаран стил карактеришу високе границе и захтеви, са ниском топлином и блискошћу.  Дете мора да буде савршено у свим областима, без обзира што оно за то нема капацитете. Овај родитељ је склон да прописује правила за друге и често имају предлоге за "брза и ефикасна решења", инсистирају на њима - чак и кад су у супротности са прописима. Родитељи попуштајућег стила скоро да не постављају границе (границе поставља само дете), "разумеју у потпуности своје дете и неће да га  фрустрирају". Увек имају "оправдање" за своје дете "био је јако љут и зато је ударио друга", "мали је", "наговорили су га", "поводљив је", а у сутуацијама конфликта са другом децом "тачно знају шта се десило" јер "у потпуности верују свом детету".

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.