Који су најчешћи облици вршњачког насиља на која се деца у школи жале

Насиље се дешава и о насиљу много слушамо. Појављује се у свим аспектима живота детета, почевши од породице преко вртића и школе, слободног времена, спортским и другим активностима. Добило је нове облике и форме, освојило је и виртуелну сферу, тзв. дигитално насиље, истиче на самом почетку разговора Јасмина Јовановић, саветник-спољни сарадник за заштиту деце од насиља у ОШ "Јован Јовановић Змај" у Крушевцу.

- Вршњачко насиље се најчешће дешава у школи и то у време одмора у учионици, на ходнику или у дворишту. У тим ситуацијама одрасли нису присутни. Насиље међу вршњацима се дешава и пре почетка наставе или по завршетку, на путу у школу или при повратку кући. Школска дворишта и игралишта су места на којима деца проводе своје слободно време, али су често и места где се дешава вршњачко насиље. Свака појава вршњачког насиља није директно везана за живот школе - наводи као пример Јовановић и додаје:

- Заступљено је на свим узрастима. Увек када се појави вршњачко насиље, сва су деца, укључујући и посматраче изложена негативном и штетном утицају. Једнако трпе и девојчице и дечаци. Уопштено гледано, може се рећи да су дечаци склонији физичком и вербалном насиљу у односу на девојчице, али су девојчице више склоне социјалном и психичком насиљу.

Број ученика који пријављује насиље смањује се са узрастом. Што су старија, деца се ређе обраћају за помоћ. То не значи да је насиље на том узрасту мање присутно, већ да деца мање траже помоћ и мање пријављују. На млађем школском узрасту најчешће су то облици насиља са првог нивоа, гурање и саплитање (физичко насиље), имитирање, ругање, псовање (психичко насиље).

- Са једне стране постоји вршњачко насиље, а са друге напори да се оно превазиђе. У већини ситуација може се утицати на промену понашања и смањења насиља, пре свега учењем и усвајањем нових знања и вештина. Нема гаранције да ће насиље нужно нестати, али смањити да - саветује Јовановић и додаје да својим понашањем пружамо модел детету и тако креирамо, стварамо конструктивну реакцију, ситуацију којом ће преузети одговорност за своје понашање.

Један од начина је да надокнади штету, повреду у договору са особом која је повређена, тзв. реституција. Отворено разговарамо са учеником, без увијања, одлагања. Тако показујемо ученику да нас интересује проблем који тренутно има, да смо уз њега и да смо спремни да му помогнемо или заштитимо од даљег сукоба. Критиковати поступак, а не дете. Обавезно и увек питајмо дете шта оно мисли, договоримо се о могућим акцијама.

- Наставник у школи никако  не сме да исказује прејаке емоције, осуђује и критикује, чуди се, ишчуђава, исхитрено реагује, без промишљања, показује детету да му не верује. Ставити до знања да се деца обрате одраслима, а одрасли да реагују. Дужни су да помогну. Најважнија улога свих одраслих у смањењу насиља је превенција и развити свест о пријављивању насиља. Насилно понашање је научено, па се може и одучити - истиче Јовановић за крај након чега је послала важну поруку свим малишанима, али и целокупном школском систему у борби против вршњачког насиља цитатом:

"Много може дужност, много више љубав", Кант.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.