Као родитељи, често се нађемо на клацкалици између жеље да детету пружимо сву слободу и обавезе да кажемо јасно ,,НЕ”. У потрази за балансом, одговор лежи тамо где га најмање очекујемо – у природи.

У дивљини, мајка вучица је према својим младунцима изузетно нежна. Са њима се игра, греје их, храни и надгледа. Међутим, када је у питању безбедност чопора, та иста вучица поставља јасне и непоколебљиве границе. Правила морају да се поштују јер  управо та структура одржава заједницу на окупу и, што је најважније, пружа младунцима сигурност. 

Скривена замка модерног родитељства: Границе нису строгоћа

У 21. веку често правимо велику психолошку грешку – изједначавамо постављање граница са строгоћом или ускраћивањем љубави. Из најбоље намере и велике жеље да будемо најбољи пријатељи својој деци, ни не примећујемо да им ускраћујемо оно неопходно за здрави развој. 

Психолози наглашавају да су деци јасне границе и структура у одрастању потребни једнако колико и љубав. Дете које расте у окружењу без јасно дефинисаних правила и постављених граница заправо је дете које се осећа изгубљено и на дуже стазе развија озбиљну анксиозност. Без јасних ,,ДА” и ,,НЕ” од стране одраслих, дечији свет постаје превише нејасан и преплављујући. 

Како недостатак граница код куће утиче на школу?

Школа је место где се дечији свет брзо проширује, место где се деца први пут сусрећу са јасним, друштвеним и личним правилима. Ту постоји звоно, оцене, обавезе и, најважније – вршњаци, који имају сопствене границе. Када дете у свом дому нема дефинисана правила, школски систем за њега представља посебан изазов.

Стручњаци у пракси примећују неколико типичних образаца понашања код деце која нису научена на границе: 

• Тестирање околине: Прелазак у школско окружење може бити изазовнији за децу која нису имала јасно дефинисана правила и очекивања у свакодневном животу.  Можда ће тестирати стрпљење наставника или улазити у конфликте са вршњацима много брже, из потребе да се лакше адаптира у нову средину.
• Нетолеранција на фрустрацију: Када се суочи са првим неуспехом у виду лоше оцене или када увиди да се окружење не прилагођава њему, дете доживљава емоционалну фрустрацију. 
• Тешко прихватање ауторитета: Ако су родитељи допустили детету да оно само дефинише њихове границе, оно не познаје туђи ауторитет. У том случају, дете може доживети захтеве наставника као ограничење своје аутономије, што потенцијално води отпору, конфликту и проблемима у сарадњи.

Савети за родитеље: Како бити сигурна лука са јасним правилима?

Постављање граница не значи да постанете диктатор у односу са својим дететом. Циљ је постизање баланса који се у психологији назива ауторитативно васпитање - висока емпатија и подршка, у комбинацији са јасним захтевима!

Ево како то можете постићи:

• Будите доследни: Правила се постављају у напред, мирним тоном, никако кроз вику или казну у тренутку беса. Ако је договор да се телефон оставља сат пре спавања, то правило важи и када сте уморни и када вам је лакше да попустите. Дете мора да зна да правила не зависе од вашег расположења или тренутка.
• Разликујте дечије жеље од дечијих потреба: Дете има потребу за пажњом, љубављу и сигурношћу, и ту родитељ мора бити потпуно доступан. Са друге стране, остајање на компјутеру до поноћи је жеља. Потпуно је у реду одбити дечију жељу, утешити његову тугу или љутњу али не и попустити пред тим емоцијама.
• Усклађеност у васпитању: Између родитеља или старатеља у кући не сме бити неслагања. Ако један родитељ каже „НЕ“, а други одобри, дете брзо проналази пукотину и учи како да манипулише у своју корист. Када су одрасли усклађени пред дететом, оно добија јасну поруку и њу поштује.

Дете које од малих ногу учи шта су границе и научи да их поштује, израста у младу особу која поштује и себе и друге, зна шта жели и уме да каже ,,НЕ” ономе што не жели. Изградња емоционалне стабилности и осећаја поверења код детета најбоља је превенција против сваког облика вршњачког и дигиталног насиља. 

Будите њихова сигурна лука где могу потражити и добити разумевање, одговоре на питања и дилеме, те јасне путоказе.