Оно што често заборављамо јесте да идентичан закон важи за дечију психу. Поред физичког, постоји и психолошки имунитет - то је способност детета да се суочи са неуспехом или фрустрацијом, да обради нелагодну ситуацију и да из ње изађе снажнији.  

Нажалост, у жељи да деци олакшамо одрастање, све чешће упадамо у замку ”емоционалног стерилисања” њиховог окружења.

’Оverparenting’ и синдром стакленог звона

Модерно време донело је нови феномен у васпитању – такозвани ’overparenting’. Оно представља ситуације у којима одрасли непрестано бораве у дечијем окружењу и чекају сваку ситуацију како би је решили уместо њих и предухитрили свако потенцијално разочарање. У пракси, ако дете добије лошу оцену родитељ одмах пише мејл наставнику, или ако се дете посвађа са другим дететом у парку, родитељ одмах  покушава решити конфликт са другим родитељем уместо самог детета.

Иако је овакав став произашао из најчистије љубави и заштитничког инстинкта, дугорочно он даје контраефекат. Претерана заштита деце од доживљавања фрустрације и неуспеха директно стопира развој њихових капацитета да се носе с фрустрацијом. 

Како се „стерилан” психолошки имунитет манифестује у школи?

Као што већ знамо, школа је за дете прво место сусрета са релним животом. Она представља изазов сама за себе, а посебно деци са неразвијеним психолошким имунитетом. У систему где се правила знају, дете које није научило да се носи са одбијањем или неуспехом, врло брзо почиње да показује одређене обрасце понашања: 

• Брзо одустајање: Чим наиђе на тежи задатак из математике или лекцију која захтева већи труд, дете се повлачи и брзо одустаје. Оно не покушава поново већ користи фразе попут: „Ја ово не знам“ или „Ово је претешко“, прихватајући ситуацију као сопствени пораз.
• Непоштовање правила: Како би избегли потенцијални неуспех, нека деца почињу да се служе варањем у играма са вршњацима или преписивању на контролном. За њих, неуспех не представља лекцију већ непријатност коју морају избећи по сваку цену.
• Неприхватање одговорности: Пошто су научени да родитељи решавају њихове проблеме, нека деца могу показати тенденцију да одговорност за неуспех приписују искључиво спољашњим околностима. Изговори којима се служе јесу ,,Наставник ме мрзи” или ,,Он је крив” како би заштитили своје емоције.

Савети за родитеље и наставнике: Како заједно изградити отпорност код овакве деце?

Психолошки имунитет се вежба, а најбољи резултати се постижу када родитељи и наставници раде заједно. Ево кључних корака ка том циљу:

1. Хвалите труд и залагање, а не урођени таленат: Када код детета стављамо акценат на урођене таленте и стално говоримо да је ’најпаметније’, оно почиње да се плаши грешака јер мисли да ће изгибити ту титулу уколико погреши. Уместо талента, похвалите његов рад и труд: ,,Видео/ла сам колико си се потрудио за овај домаћи, браво!” На овај начин га учимо да су труд, упорност и учење важни фактори успеха.
2. Дозволите деци да осете досаду и фрустрацију: Досада је заправо корисна за ментални развој. Када дете каже да му је досадно или када изгуби у друштвеној игри, пустите га. Немојте му одмах давати телефон или нову занимацију већ га пустите да сам превазиђе тај тренутак. То је врста емоционалног тренинга и на тај начин, дете постепено развија толеранцију на фрустрацију.
3. Редефинишите појам грешке: Научите дете да је свака грешка само степеница ка циљу, никако доказ његове вредности. Када доживи неки неуспех, заједно са њим анализирајте ситуацију и питајте га: „Шта мислиш, шта из овога можемо да научимо за следећи пут?” На овај начин подстичете развој критичког мишљења и проналазак решења.
4. Будите савезници, а не адвокати: Драги родитељи, када дете наиђе на проблем у школи, у виду лоше оцене или неспоразума са наставником, прво поразговарајте са наставником мирно. Циљ је да дете научи да преузме одговорност и реши проблем, а не да га други штите од сопствених поступака.

Спречавање насиља почиње много пре него што се проблем појави, кроз подстицање емоционалне отпорности и саморегулације.

Дете које има развијен психолошки имунитет лакше ће поднети притисак вршњака, знаће како да се избори са критикама и неће имати потребу да кроз агресију према другима лечи сопствену несигурност.