Насиље одраслих над децом

Осим вршњачког насиља, насиље према деци и адолесцентима може починити и одрасла особа, како ван школе, односно у породици и ван породице, тако и у самој школи. Нажалост, злостављање деце у породици је јавноздравствени проблем широм света, па и у нашој земљи.

Подаци из истраживања васпитне дисциплине у породицама у Србији из 2020. године указују на то да су насилне васпитне праксе у родитељству и даље заступљене до забрињавајућег нивоа, што је и покренуло иницијативу нове превентивне парадигме Буди рука која воли и реч која соколи. Такође, могу се уочити и насилни поступци школског особља. Истраживањем које је спроведено у Србији („Школа без насиља – ка сигурном и подстицајном окружењу за децу“, УНИЦЕФ, 2005) показано је да је 25% ученика од петог до осмог разреда навело да је било изложено вређању од наставника, 15% да их је наставник ударио, а 5% да им је наставник претио. Посматрајући те бројке, треба да се запитамо у којој мери се наше школе, које треба да буду сигурна места, претварају у места где се злостављање јавља у различитим облицима. У нашој средини се емоционално злостављање деце од наставника, психолога, педагога, социјалних радника и другог особља често нормализује јер се ствари гледају кроз призму сопственог искуства. Омаловажавање, упоређивање и називање погрдним именима, дискриминација, игнорисање и грубо избацивање ученика из просторије само су неки од примера који се дешавају у школи. Некада се такви поступци оправдавају као разумљиве реакције немоћног наставника на проблеме у понашању ученика који се супротставља ауторитету – али чак и у таквим случајевима, није адекватно да наставник користи поменуте праксе јер оне представљају насиље, које не само да неће научити ученика да се не понаша проблематично, већ може да изазове даљу ескалацију агресивности ученика и опасне ситуације, као и штетне ефекте на даљи развој и ментално стање датог ученика али и других ученика који то посматрају. Наставник никада није немоћан, чак и када се тако чини, његова моћ је у креативности да добронамерно и успешно допре до детета које познаје кроз образовање, а ако у томе не успева, треба да се обрати педагошко-психолошкој служби школе за помоћ (и другим стручним инстанцама уколико се процени да је то потребно) како би се сагледали узроци проблематичног понашања ученика и како би му се пружила најадекватнија помоћ да направи промену и врати се на здраву развојну путању. Као што је речено, школа треба да буде сигурно место за децу. Данас често нисмо сведоци тога. Због те ситуације важно је на време препознати и пријавити сумњу на злостављање и занемаривање детета. У

Посебном протоколу за заштиту деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања у образовно-васпитним установама, дате су шеме на којима се налазе поступци у случајевима насиља међу децом, насиља од наставника или особе ван школе. Постоји обавеза пријављивања сумње на злостављање и занемаривање – свака особа која има сазнање о насиљу, злостављању и занемаривају обавезна је да реагује. Запослени у школи (одељенски старешина, стручни сарадници, директор) у обавези су да воде евиденцију о појавама насиља. Тим за заштиту деце/ученика од насиља прикупља документацију о случајевима насиља који захтевају његово укључивање. Примери различитих начина евидентирања могу се пронаћи у приручнику за примену Посебног протокола, а протоколом су јасно дефинисани кораци поступања у различитим типовима насиља, приказани на следећим шемама.

Текст је преузет из публикације за васпитаче “МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ У ШКОЛАМА - Зашто је важно, како препознати проблеме и како реаговати”.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље или било који други облик насиља то можете да пријавите ОВДЕ.