Од такмичења до ривалства

Компетиција или такмичење је чест облик интеракције међу младима. Млади често улажу напор да буду бољи од других, али ако постоји контунуирано компетитивно понашање да се стално постиже више него нека друга одређена особа, онда такав вид понашања можемо назвати ривалством. Ривалство је, нажалост, чест вид односа међу децом. Постоје многи фактори који утичу на то, а један од најчешћих узрока је тежња за личном афирмацијом. Тај облик компетиције не мора увек пратити жеља да се учини штета другима, већ само лична потреба да буду најбољи или бољи од неке групе, појединца, да се истакну и стекну признање других.

Истраживања показују да карактаристике личности, такође, утичу на појаву компетитивног понашања: неповерљиве особе, абициозне, сумњичаве... Нерешена ривалства могу да прерасту у групне конфликте, који постају све интензивнији ако се не реше или не превазиђу. 

У односу на то ко је носилац конфликта или окидач сукоба, разликујемо неколико врста конфликата:

- интраперсонални конфликти: извор конфликата је у самој личности, а последице су осећај фрустрације и анксиозности код младих, поремећаји понашања.  Таква понашања појединца могу да утичу на групну кохезију, да је наруше и поремете добре односе у њој.

- интерперсонални конфликти: конфликти међу личностима/младима, а узроци су лична нетрпељивост или повређена осетљивост. Такви конфликти могу да се прошире тако што се формирају мање групе унутар једне групе.

- интрагрупни конфликти: конфликт међу члановима групе, а у вези са групним односима, улогама.

- интергрупни конфликт: конфликти међу разлицчтим групама. 

Није необично да, у ситуацијама када се конфликт јави, друштво функционише на два начина:

- подржава конфликте, поткрепљује их;

- не реагује на конфликте (ефекат посматрача).

Свако одсуство реакције или погрешна реакција доводи до учвршћивања сукоба, а сваки поткрепљен сукоб прети да се прошири на групу. Родитељи, вршњаци и наставници могу имати важну улогу у решавању конфиката.

Зато је важно едуковати све групе чија улога може позитивно да делује на решавање проблема и спречи појаву ривалства код младих.

Такмичење не сме да прерасте у ривалство јер оно најчешће доводи и до конфликата.

Важно објаснити младима појам такмичења, сврху и циљ, као и то да такмичења могу да послуже као средство за подизање сопствене продуктивности, а не само као потврда да смо бољи од других.

Ривалство и усмереност на туђе успехе често преусмерава енергију на небитне ствари и тако ремети правац ка циљу и успеху. 

Свако такмичење које је оријентисано на стално истицање своје супериорности, спречава развијање добрих односа, солидарности и сарадње, јер се људи гледају као ривали/супарници које треба победити.

Међутим, не мора свако такмичење бити штетно. 

Ако се на такмичење гледа као на лично напредовање, развијање објективнијиег односа према самом себи, могућност да се увиде и преовладају властити недостаци, потврди компетентност , подигне квалитет знања и умећа, онда ће такмичење имати за последицу развијање личности, а не ривалства.

Само ако подстакнемо здрав такмичарски дух код деце, они ће научити да се такмиче и побеђују себе, да напредују и буду бољи у односу на оно што су били, а не у односу на друге.

Аутор текста је Ивана Арсић саветник спољни сарадник за заштиту од насиља.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.