Сазнање „да вам неко малтретира дете“ многе родитеље толико разљути да пожеле моментално да оду у школу и одмах „среде ствари“. Али, то није увек добро решење.
Како наводи и објашњава докторант превентивне медицине Никола Савић, када вам се дете пожали да трпи било какав облик вршњачког насиља, битно је реаговати на време и у складу са протоколом.
Ово су само неки од савета:
На насиље не одговарајте насиљем - Прво савладајте свој бес јер ваше дете усваја обрасце понашања од вас! Да би се ваше дете супротставило насиљу, потребна му је ваша помоћ.
Разговарајте с дететом - Ваше дете каже да трпи насиље. За то је требало много храбрости. Уважите ту храброст.
Озбиљно схватите сваки наговештај проблема - Већ му је довољно тешко јер треба да каже да је злостављано.
Верујте свом детету - Иако њихов доживљај може бити субјективан и пристрасан, деца врло ретко лажу о томе.
Разуверите своје дете - Деца су често уплашена или забринута за осећања одраслих и боје се да их неће више волети, да ће бити љути због тога што им се догодило или да то неће моћи да поднесу. Покажите да сте довољно снажни да чујете од њега што му се догодило.
Не критикујте дете чак и ако се не слажете с начином на који се ваше дете носи са ситуацијом.
Саслушајте своје дете - Пажљиво слушајте шта вам ваше дете говори о насиљу. Не тражите да каже више уколико није спремно. Реците детету да сте ту за њега, да вам је драго што вам се поверило и да је врло храбра одлука да прича о томе. Питајте ко се насилно понаша према њему/њој, када и где се то догађало. Сазнајте што више - може ли ваше дете да именује другу децу или одрасле који су били присутни (ако их има).
Не кривите дете које је трпело насиље.
Не претпостављајте да је ваше дете учинило нешто што је изазвало насиље. Не реците: „Чиме си изазвао такву реакцију?“
Саосећајте с вашим дететом - Врло је важно ономе ко трпи насиље рећи да није крив за то што се догодило и да вам је драго што је имао храбрости да вам се обрати. Наиме, веома често се дешава да се код деце развије уверење да сами провоцирају и наводе особу да према њима буде насилна, па због тога не пријављују насиље (то је веома често код инцеста и сексуалног злостављања). Из тог уверења развијају осећање кривице које их још више спутава у оглашавању и пријављивању насиља.
Не реците свом детету да игнорише насиље, тј. да се прави да га не примећује - Дете то може разумети као да ћете и ви њега игнорисати ако је насиљу изложено. Имајте на уму следеће: да је ваше дете било у стању да „једноставно игнорише“ насиље, вероватно вам не би ни рекло. Често покушај игнорисања насиља омогућује да насиље поприми озбиљније размере, да дуже траје и да дете више пати јер нема разумевање најближих.
Размислите шта ћете учинити, али не обећавајте да ће све и одмах бити у реду - Немојте само рећи: „Све ће бити у реду, пребродићеш ти то.“ Дете вам се обраћа за помоћ, а ви, можда, немате „праве“ одговоре или не знате како да реагујете.
Не подстичите освету насиљем („Само и ти њега/њу удари!“ или „Врати им!“) - Ударање другога вероватно неће решити проблем, а ваше дете може бити кажњено и изложено још жешћем насиљу. Ситуација се тиме може само вишеструко погоршати.
Обавезно и увек питајте дете шта оно мисли - Уверите дете да ћете размислити о томе шта све треба предузети.
Сарађујте са школом
Уколико не наилазите на разумевање, трагајте за особом у школи која ће вам веровати, која ће ваше страхове или сумње да је ваше дете доживело или починило насиље прихватити са озбиљношћу. То може бити педагог или психолог школе или неки други наставник/професор са којим ваше дете или ви имате добар контакт.
Не одустајте и не сумњајте у себе и своје дете, ваш страх је реалан као ваше осећање чак и када нема реалних основа за њега. Зато је важно да истрајете у настојању да га проверите, одбаците или потврдите. Нагласите да сте за добро вашег детета и добро других ученика спремни да сарађујете са школом на изналажењу решења проблема.
Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.