Превенција насиља кроз лепе речи

Насиље је постало главлана тема готово у свим школама. У решавање овог проблема или боље рећи друштвеног изазова укључени су сви актери школског живота-одељењске старешине, наставници, стрична служба и директори. Стиче се утисак да што више говоримо о насиљу оно је све  присутније.

              Потребно је говорити и радити на отклањању узрока и спречавању самог чина насиља, а мање о последицама истог. У медијима  се врло често потенцира реч „насиље“у многобројним превентивним радионицама ( „Стоп насиљу“ и сл.) Сврсиходније би било користити позитивне формулације, и наслове радионица попут: топле пахуљице, весела учионица, кутија лепих жеља, речи љубави, мој пријатељ…

  Кључна карика у борби против вршњачког насиља је превенција. 

Са ученицима се говори о вршњачком насиљу на часовима одељењског старешине, разним предавањима и радионицама, што је значајно у превенцији насиља, али искуство говори да се ширењем лепих порука постижу значајнији резултати у превенцији истог.

Циљ у превенцији насиља је да се ученици науче правилима понашања, уче да превладају свој егоцентризам, да сачекају, саслушају друга, уче се правилима игре. Посебно су значајни часови српског језика, грађанског васпитања и верске наставе, на којима деца уче да искажу своја осећања, да аргументују свој став, да изразе тешкоће са којима се суочавају. Ученици се на тим часовима, а посебно на часовима одељењског старешине уче да препознају проблеме у комуникацији, уче се позитивној комуникацији, уче се контруктивним начинима решавања проблема, ненасилном решавању конфликата, толеранцији и емпатији према другима. 

Потребно је да кроз наставне и ненаставне активности, омогућимо ученицима да остварају себе као другачије личности, да се науче извињавати, да буду толерантни, да науче да решавају проблеме, да помогну пријатељима. Потребно је да у току планирања рада на превенцији насиља ослушнемо шта деца воле и желе, шта их чини срећним и шта их зближава. Добро би било да њихове идеје претворимо у стварност, нпр. организујемо маскембал, Новогодишњи базар, кутије са лепим порукама ...активности које их зближавају и чине срећним.

У радионицама би било добро укључити младе студенте, волонтере који ће радити са децом на тему другарства, пренети им своја искуства, јер ће ученици на тај начин активно и кроз игру учити, а и пријемчивије им  је усвајање знања од млађих људи, њима генерацијски ближим. Тако ће најбоље схватити праве животне вредности, а самим тим допринети и томе да насиље у мањој мери буде изражено.

Вербално насиље може се избећи речима подршке, а не кроз наглашавање појма „насиље“, упућивањем лепих речи и кроз јединствену заједницу.

Суштина је да постоји одсуство емпатије код деце, недововољно посвећивање родитеља; због присуства технике деца све више постају асоцијална, не проналазе себи другове и не проводе слобдно време у игри једни с другима. 

Кроз лепе речи, кроз дружење, заједничке активности и радионице свако ће имати прилике да искаже себе, покаже се у најбољем светлу, чиме ће се смањити потреба на привлачење пажње негативаним начином понашања а у исто време ће се подстаћи развој емпатије и осећања заједништва.

Аутор текста је Јелена Марковић, просветни саветник у Школској управи Зајечар.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.