Да бисмо постали друштво у коме сваки човек има једнака права и могућности, без обзира на индивидуалне разлике, инклузија представља један од модела за то.
Међутим, потребно је прво мењати личне ставове о овој теми. Ставови о особама са сметњама у развоју или о особама са инвалидитетом нису урођени, већ научени кроз предрасуде и незнање других. Промена усвојеног мишљења или става је сложен и дуготрајан процес, који се заснива на знању и искуству.
Највећи напредак постиже се код ране социјализације, још у предшколском периоду. У вртићу се стварају услови у којима ће доћи до интеграције између деце са сметњама и без сметњи у развоју. Полази се од ставова да свако дете жели бити вољено и осећати припадност. У групи деца поспешују своју комуникацију и социјализацију.
Више о овој теми говорила је и мастер дефектолог и породични терапеут Сузана Миковић која објашњава да о деци са сметњама у развоју, али и њихових вршњака морамо развијати емпатију и добар однос од малих ногу, прича, социјализација и добар пример су кључ успеха када је реч о разбијању предрасуда према деци са сметњама у развоју.
- Још од раних социјалних интеракција у породици а потом и у широј друштвеној средини потребно је подстицати и едуковати децу на усвајање знања и вештина толеранције на различите потребе и начине функционисања. То значи да децу треба учити уважавању личности и вредности другог без обзира на разлике или специфичну подршку која му је потребна у остваривању потреба.
У погледу колективног или групног контекста деца још у предшколским установама почињу да уочавају разлике и тада је потребно радити на социјално-емоционалној компетенцији, развијању емпатије и представама шта значи пријатељство и солидарност кроз садржаје који су прилагођени деци додаје Миковић.
Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.