Психолог објашњава: Ево како да научите дете да буде свесно себе!

Самосвесност је једноставна реч која означава комплексан склоп информација. Она се односи се на нашу свест о нама самима на различитим нивоима: свест о нашем телу и телесним реакцијама; нашим емоцијама: интересовањима и намерама; нашим циљевима и вредностима: нашем сазнању о томе како нас други доживљавају.

О развоју самосвесности код деце, као и колики је значај овог концепта разговарали смо са дипломираним психологом Биљаном Михаиловић. Она је истакла да ако бисмо питали родитеље у какву особу би волели да њихово дете израсте, вероватно би одговорили да би волели да њихово дете буде самостално, способно да брине о себи, спремно да успоставља и одржава добре пријатељске и партнерске односе, самопоуздано, успешно у послу којим се бави, да воли и буде вољено, да буде поштовано и поштује друге, да буде задовољно, срећно... Међутим, свака од ових одредница укључује социо-емоционалне вештине и емоционалну интелигенцију, а самосвесност је први корак у постизању свега наведеног.

- Уколико не познајемо себе, не можемо да искористимо наше снаге ни да превазиђемо слабости, не можемо да се мотивишемо да истрајемо у својим циљевима, не можемо да упознамо друге људе, а ни они нас. Често се појмови самосвест и лични развој изједначавају, али међу њима постоји значајна разлика. Лични раст и развој представљају намерну промену, а самосвест представља предуслов. Самосвест је основа покретања рада на себи и добрих промена - говори Михаиловић и додаје да родитељи не смеју да забораве да је свако дете вредно и јединствено и да има своје потенцијале које ће моћи да развије тек ако се осећа прихваћено и вољено и баш такво какво јесте.

- Самосвесност обухвата следеће групе вештина: емоционалну свесност тј. препознавање сопствених емоција и њиховог утицаја, прецизну самопроцену односно познавање сопствених снага и ограничења и самопоуздање. Нажалост, овај "предмет" се не изучава у школи, тако да никада нисмо довољно опремљени "знањима" на ову тему. Уосталом, самосвесност се ствара и развија током целог живота.

Претпоставка да смо сви јединствени и изузетни јесте основна, али не треба заборавити да се јединственост и изузетност детета разликује од родитељске.

Психолог Биљана Михаиловић наводи да се правилан развој деце разликује од узраста до узраста детета.

- Млађа деца не умеју вербално да изразе шта осећају, зато је важно пратити промене у понашању, тј. да ли се жали да га нешто боли, како се успављује, има ли превише бурне реакције, да ли се повлачи из неких активности и слично. Посветите им пажњу, уз промене у понашању могу доћи и емоције са којима дете не зна како да се носи. Деца школског узраста имају боље и дубље разумевање не само тога шта јесу, него и својих вредности и способности. Укљученост у социјално окружење попут школе, неке групе или спортског клуба подстиче их да се пореде са другом децом и са сликом онога шта би желели да буду. Такво вредновање себе у односу на идеалну слику може им донети и позитивне и негативне информације о њима самима, будући да почињу да препознају своје јаке стране и слабости.   

Психолог такође наводи да је препознавање емоција први корак ка њиховом контролисаном испољавању. Важно је слушати дете и дозволити му да само, својим речима, исприча оно што му је на души и тек онда именовати емоције. Детету се може рећи да се и родитељ понекад осећа слично у вези са неком ситуацијом. Именовање емоција даје детету контролу и смањује беспомоћност, посебно у ситуацијама преплављености емоцијама.

- Када је "упознавање" емоција у питању, важно је разговарати и о томе у којим се ситуацијама јављају, шта их покреће, каква је веза између емоција и онога што кажемо, радимо, како мислимо у некој ситуацији, како емоције утичу на нашу радну успешност, како их испољавамо, како оне утичу на друге... Упознавање сопствених снага и слабости добија се кроз одговоре на питања: Ко/какав желим да будем? Које способности имам да такав постанем? Које су препреке? Шта ћу урадити са тим способностима и препрекама? И, не треба заборавити, самопроцена укључује и способност да се учи на основу искуства, па и на грешкама. Грешке су знак да нека стратегија не функционише, да је треба мењати, нису "смак света". И када хвалите и када критикујете дете, будите специфични, тачни и одређени. Коментар треба да се односи на поступак, на конкретно понашање, а не на личност детета.

Уколико родитељ свој васпитни стил и очекивања не темељи на реалним снагама детета, детету ће бити тешко да испуни своје развојне задатке.

- С једне стране су ту родитељи који дете виде као "мало" и као "малом" све му је дозвољено,  све раде уместо њега, јер је њему тешко, а они неће да га фрустрирају. Основни механизам је да претерано хвале и награђују дете за све што уради. У том случају, дете ће бити осујећено да развије вештине примерене узрасту јер није подстицано да их истрајно вежба. Његово понашање ће одударати од вршњачке групе, самопроцена снага и слабости ће бити неадекватна или збуњујућа, самопоуздање ниско, а дете склоно одустајању. На супротном полу су родитељи који децу виде као "велику", од њих имају нереално висока очекивања. Не питају их како се осећају пред захтевима, грешке нису дозвољене, критика и казна су механизми. Оваква деца могу имати високо постигуће, ако имају високе способности, али неће уживати у резултатима. Она ће стално бити у грчу, јер све што раде - раде због других или због избегавања казне, процена да ли је нешто добро никад није њихова. Биће несигурни , самопоуздање ће им бити ниско. Иако су у питању различити васпитни стилови - ефекти за дечје самовредновање су подједнако непожељни - закључује Михаиловић.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.