Савети психолога: Овако ћете научити дете да буде самостално и одговорно!

Развијање самосталности је важно још oд најранијег периода. То је нужна карактеристика једне зреле личности, у каснијем животу, која се поштује у друштву. Самосталност није нешто са чиме долазимо на свет, већ дете треба да је усвоји, а улога родитеља је да му у томе помогну.

На грађење карактерних црта утиче васпитање, чија дејства могу да буду негативна и позитивна. Самосталност је једна од позитивних карактерних особина. Али да ли ће дете научити да буде самостално зависи од тога у каквој је породици рођено, какви су родитељи као пример, каква је средина која окружује дете и каква је активност детета.

На тему колики је утицај родитеља и у ком периоду живота дете постаје одговорно и самостално разговарали смо са психологом Бранком Јосиповић Митровић. Она је објаснила да је развијање самосталности и одговорности код детета дуготрајан процес чији је завршетак индивидуалан, али и како се на најбољи начин "вежба", односно учи самосталност и одговорност.

- Некад се за процену развијања ових карактеристика узимају различите старосне границе прописане законом као нпр. 12 година, када дете може да буде код куће без надзора одраслих, 16 година, када може да добије возачку дозволу и лична документа, 18 година када постаје одговорно пред законом. Некада су критеријуми дефинисани унутар саме породице или локалне заједнице као нпр. самосталан одлазак у продавницу, град, школу, утицај на доношење одлука у породици... Самосталност и одговорност се могу вежбати од најранијег узраста, када дете почиње да открива свет око себе и да истражује. Самосталност је најбоље учити на кратким, узрасту прилагођеним задацима као што је нпр. слагање играчака, облачање, самостално пијење из чаше у најранијем узрасту до постављања стола, везивања пертли и слично, у каснијим узрастима. Битно је похвалити дететов труд и иницијативу и уложени напор чак иако се не постиже жељени.

Психолог додаје и да је важно не критиковати дете и не кажњавати га ако не успева да одговори на родитељска очекивања о самосталности и одговорности, већ грешке треба користити као прилике за учење и извлачење поука.

- Детету треба показати да имамо поверење у њега и доделити му задатак који оно заиста и може да уради, нпр. не можете трогодишњаку рећи да покоси траву у дворишту. Када дете успешно савлада једну активност, нпр. уме само да се обује, онда се уводи следећа, и тако редом. Да би деца постала самостална, морају стално да покушавају оно што треба да науче, уз надзор родитеља који се са одрастањем детета смањује. Са укључивањем у колектив као што је вртић или школа,  дете добија и другачије обавезе и одговорности ван своје породице, зато је и овде је битно да родитељи не упадну у замку да негују одговорност и самосталност због других. На пример када родитељи кажу: „Научи да вежеш пертле да ти се не смеју други“ или „Уради домаћи да те не грди учитељица“. Они треба да подстичу развој одговорности и самосталности ради дететовог сопственог развоја.

Градећи самосталност и одговорност, дете уједно гради и сопствено самопоуздање и самопоштовање како би касније постало функционална и формирана личност.

- Самосталност је нужна за живот у одређеној мери, а одговорност пожељна. Са довољно самосталности и одговорности, дете је задовољније собом и уме да се носи са препрекама и верује да може да их превазиђе - објашњава Јосиповић Митровић и додаје савет како да родитељи утичу на правилан развој самосталности и одговорности код деце:

- Важно је да родитељи имају адекватно развијене ове особине код себе самих. Најбоље се учи показивањем на сопственом примеру, односно деца  најбоље и најбрже уче угледајући се на своје родитеље, њихово понашање и реакције. Корисно је правити разне распореде активности и задужења у оквиру породице, како би дете увидело да постоји систем како се распоређују одговорности и обавезе унутар породице и да свако има своју улогу у нормалном функционисању породице и домаћинства.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.