Шта је aуторитарни стил васпитања?

До 1960-их, ауторитарно васпитање је било преовлађујући модел за одгајање деце. Тек током студентских покрета те деценије су устаљене хијерархије постепено омекшавале и либералнији облици васпитања су постали популарни.

Ауторитарни стил васпитања углавном карактерише строга хијерархија између оног ко васпитава и детета. Родитељи одржавају контролу над својим децом, која се сматрају сувише малим или незрелим да преузму одговорност за сопствене одлуке. У овом приступу, родитељи су субјекат а дете је објекат.

Ауторитарни стил васпитања не толерише никакве облике отпора. Дете мора да поштује установљена правила и испуњава захтеве родитеља најбоље што може. Ако дете не следи упутства родитеља или их не спроводи на за њих задовољавајућем нивоу, бива укорено и кажњено.

Одређени искази су карактеристични за ауторитарно васпитање. Наведено је неколико примера:

„Ако не поједеш, ићи ћеш гладан у кревет.”

„Када одрасли говоре, деца ћуте.”

„Ја одлучујем кад идеш у кревет.”

„Докле год те храним дотле радиш како ти кажем.”

Ауторитарни стил родитељства иде много даље од строгог васпитања; оно такође снажно утиче на емоционални однос између родитеља и детета. Генерално говорећи, дете добија мало присности или пажње, и признање добија само ако је, по мишљењу родитеља, на задовољавајући начин испунило захтеве постављене пред њега. Чак и тада је похвала прилично безлична и објективна, а гестови из љубави су ретки.

• Додатне карактеристике ауторитарног васпитања:
• Одлуке и жеље детета се сматрају ирелевантним и неважним
• Васпитање детета се базира на систему награде и казне
• Свакодневни живот је организован помоћу строгих правила и контроле
• Критика је честа и нормална форма комуникације

Могуће последице ауторитарног васпитања

Ауторитарни стил васпитања може имати негативне ефекте на развој детета. Деци се ускраћује прилика да развију своје сопствене мисли, мишљење, независност и личност. То може имати штетан утицај на самопоштовање, креативност и друштвене односе, чак и када одрасту. Жеља да се буде „добро дете“ и задовоље родитељи може утицати на децу током читавог њиховог живота и учинити да им живот буде тежи него што је другима. Сходно томе, у адолесцентском добу, ова деца би могла пролазити кроз болне егзистенцијалне кризе а да нису развила механизме превладавања, неопходне за налажење сопственог пута изласка из кризе. То неке може водити у коришћење дрога, криминал и друга нездрава понашања. Деца која су одгајана на ауторитарни начин често испољавају проблеме у свом социјалном окружењу. Неретко се доимају агресивно, тешко им јe да поштују ауторитет и често настоје да буду у центру пажње. Често копирају понашање које се испољавало код куче према својим вршњацима. То је нарочито случај у односу на децу коју она доживљавају као слабију, са којима често комуницирају заповеднички, агресивно и егоцентрично. То се такође може видети у њиховом коришћењу језика, са честом употребом речи као што су „ја“ „моје“, мене“. Такође се догађа да се деца која су одгајана у ауторитарном домаћинству понашају управо супротно: Дозвољавају да их њихови вршњаци ставе у улогу жртве, повлаче се и доживљавају осећања изолованости и беспомоћности. Ово понашање се често наставља у одраслом добу.

Текст је преузет из приручника „Живот у демократској породици“.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље или било који други облик насиља то можете да пријавите ОВДЕ.