Учење са децом кроз игру од стране родитеља и наставника

Аутори текста су Златица Јовић, дипломирани психолог и просветни саветник Министарства просвете, науке и технолошког развоја - Школска управа Нови Сад и мр Маја Петаков Вуцеља, психолог у ОШ „Жарко Зрењанин“, Нови Сад и саветник - спољни сарадник за заштиту од насиља Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

Родитељи често трагају за адекватним начинима васпитања и мотивисања детета за учење како школских, тако и животних вештина. Овај текст може бити подршка колегама наставницима и стручним сарадницима, приликом организовања родитељских састанака, на којима се родитељи могу упознати са корисним саветима за унапређење родитељских вештина.

Љубав и рад су два упоришта на којима почива здравље“

Сигмунд Фројд

У стручној литератури, постоји пуно научно-стручних објашњења о исправним и делотворним васпитним стиловима. Сваки родитељ се труди да примењује оне васпитне стилове за које сматра да су у најбољем интересу детета. Овде се нећемо посебно бавити васпитним стиловима, али је битно осврнути се на значај корисног концепта васпитања, који је садржан у наведеном цитату. Наиме, ако се само на моменат осврнемо на Шеферов дводимензионални модел васпитања (Генц, 1986), бива јасније да је топла атмосфера,  препоручљив модел васпитања. У топлој  атмосфери дете је окренуто према свету, креативно, амбициозно, пријатељски расположено и активно, склоно је кооперацији и са великим шансама да постане социјално зрело и прилагодљиво на различите околности. У оваквим породицама постоје норме које се поштују, али оне нису ригидне, напротив, њима се даје основни тон и смер ка хуманим вредностима друштвености, ка врло квалитетним предусловима самоостварења као врхунском мотиву постојања човека (Опсеница,2018).  Односно, реч је о родитељима који прихватају своје дете онакво какво оно јесте, усмерени су на дете, често разговарају са њим, образлажу своје поступке и када га хвале и када га критикују и хвале дете када оно заиста постигне успех у нечему.

Наведен Фројдов цитат иде у прилог приказаном васпитном стилу. Односно, важно је да родитељи пружају пуно љубави и разумевања свом детету, како би се дете осетило прихваћеним и вољеним. Међутим, оно што је такође важно је и други део реченице, у којој се спомиње „рад“. Родитељска улога је и да науче дете да буде одговорно према својим обавезама, да има и прихвата обавезе и да их испуњава. Сматра се да љубав и рад јесу темељ развоја здраве личности.

Родитељи на многе начине показују љубав свом детету и развијају одговорност према обавезама код њега, али један делотворан концепт разумевања порука коју родитељ жели да пошаље свом детету, је свакако игровна активност, коју деца најбоље разумеју.

УЧЕЊЕ КРОЗ ИГРУ

Између дечје игре и рада нема оштре границе. У игри дете развија разне способности и стиче радне навике, па се прихвата све тежих задатака. Тако са игре постепено прелази на разне облике активности које убрајамо у његове радне задатке. Дете које је у раном детињству успело и ојачало у игри имаће успеха и касније у школском раздобљу, и биће сталожено при раду. (Смиљанић & Толичић, 1985).

ПОЈАМ „УЧЕЊЕ“

Централни проблем педагошке психологије је учење. У педагошкој психологији, као и у психологији уопште, учење није схваћено само као школско учење, већ оно представља много шири појам. Школско учење је само један, и то реалативно мали део учења.

Експериментима је показано да су деца одмах после рођења, па чак и пре њега, у стању да уче помоћу условних рефлекса.

Социјализација је такође производ учења. Путем учења дете од биолошког постаје социјално биће. Оно учи да буде у друштву, да сарађује са другима, учи како се понаша у друштву, које поступке треба ценити, а које осуђивати, шта је добро, а шта зло. Оно учи културне вредности, па чак и интересовања, навике (и то како хигијенске, тако и културне), потребе, жеље, начин изражавања емоција, итд.  Ретко за коју особину човека се може рећи да она бар делимично није научена (Вучић, 1999).

Свако учење се заснива на следећим претпоставкама (Reay, 1994.)

• Учење може бити свесно или несвесно, планирано или непланирано.
• Учење је истовремено и процес и резултат.
• Нема учења без промене – оно може бити и узрок и последица промене.
• Знање се може стећи из сваког искуства – успеха или неуспеха.
• Не постоји само један исправан начин учења, свако учи према својим могућностима и стилу учења.
• Учење добија додатну вредност када се подели са другима.
• Најбоље је учење повезано са практичним искуством.
• Научити како се учи је најважније од свих учења.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.