„Најважнија ствар коју родитељи могу дати деци је љубав. Следећа најважнија ствар је дисциплина“ - T. Berry Brazelton
„Најважнија ствар коју родитељи могу дати деци је љубав. Следећа најважнија ствар је дисциплина“ - T. Berry Brazelton
Родитељство је једна од најважнијих животних улога човека, али и један од најтежих задатака данашњице. Никада раније није било толико различитих приступа и модела васпитања доступних родитељима. Интернет је преплављен текстовима који нуде различите перспективе о томе како одгајати срећну и успешну децу. О утицају друштвених мрежа не треба ни говорити.
Родитељи непрестано истражују, праве изборе, вагају и одлучују. Неретко, покушавајући да примене различите савете и моделе лутају, постају недоследни, несигурни, а понекад им се чини и да ништа није довољно добро па одустају.
Њихова деца су другачија и лако је васпитати добру децу!
Но, добра деца се не рађају. Добру децу одгајају добри родитељи!
Како?
Дисциплиновањем и постављањем граница.
Многи родитељи ће се сложити да је дисциплиновање најтежи облик исказивања љубави према деци. Однос према дисциплиновању деце мења се веома брзо. Од не тако давне дефиниције „батина је из раја изашла” последњих неколико година све чешће се налазимо у ситуацији да су деца размажена, да у школи не постижу добар успех, да су склона импулсивном понашању, нападима беса и без икаквих обавеза у кућним пословима. Деца су данас презаштићена. Како би избегли непријатност и децу тренутно учинили срећном и задовољном родитељи заборављају важну чињеницу, њихов задатак је да деци помогну да развију вештине неопходне за живот.
Родитељ је задужен за постављање граница које су детету и те како потребне и неопходан су услов за добар емоционални и социјални развој. С дететом родитељ наравно треба да буде близак, али не треба да покушава да буде пријатељ. Пријатељство подразумева равноправан однос, а родитељ с дететом није и не може да буде равноправан.
Постављање граница је неопходно како би се дете осећало сигурно. Родитељ мора бити његов вођа. Али вођа који поштује. Деца која немају постављене границе од родитеља осећају се исто као и она која немају родитељску пажњу. Код њих се јавља несигурност. Не знају шта да раде са великом количином додељене им моћи и тада траже још више пажње путем непожељних понашања.
Постављање граница помаже деци да науче како да се контролишу и како да развију самодисцилину. Кроз постављање јасних очекивања и правила, деца уче како да се суздрже од неприхватљивих понашања. Ово их припрема за касније изазове у животу, јер су у стању да препознају границе и преузму одговорност за своје поступке.
Постављањем граница, деца уче о друштвеним нормама и правилима која владају у заједници. Кроз овај процес уче како да се понашају у различитим ситуацијама и како да поштују права других.
Постављање граница, помаже у изградњи здравих односа између деце и родитеља. Кроз доследност и разумевање деца ће разумети да су границе постављене из љубави и бриге, а не из строгости или контроле. Ово помаже у стварању поверења између родитеља и деце.
Родитељске границе имају за циљ да помогну деци да одрасту, да схвате да свет не функционише увек онако како они желе, да буду стрпљиви и да сазру. Када деца знају да постоји граница, која често зависи само од добре воље и задовољства њихових родитеља, деца могу да науче да се носе са разочарaњем. Додатна корист је и то што благо разочарaње узроковано постављеним границама може да помогне деци да развију емпатију и да се повежу са стварним светом.
Наравно, у васпитању деце требало би да свега буде умерено – и нежности, и кажњавања, и несташлука. Није лако пронаћи такву златну средину. Али је неопходно. Иначе, родитељи ће бити главни кривци за неуспехе своје одрасле деце.
Аутор текста је Данка Тешић, проф. разр. наставе и самостални педагошки саветник.
Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.