Да ли се склоност ка насиљу може „пренети“ са родитеља на дете?

Понашање деце зависи од васпитања и система вредности који имају родитељи. Наследне предиспозиције су само оквири у којима се дете развија под утицајем родитеља и околине. Да ли ће дете бити агресивно или не, зависи од стила васпитања који родитељи примењују. Размажена, занемарена и злостављана деца су најчешће агресивна.

Размажена деца не прихватају препреке у задовољењу својих жеља и зато су склона отимању и изливима беса.

Занемарена деца скрећу на себе пажњу негативним понашањем зато што кад су мирни нико не обраћа пажњу на њих.

Злостављана деца су пуна беса и испољавају га тамо где смеју, а то су вршњаци.

Када се на ове унутрашње факторе дода утицај медија, игрица и вршњака, онда добијамо понашање које је деструктивно и за дете и за околину.

Уколико је дете васпитавано са пуно љубави, поштовања и дисциплине и ако има систем вредности у ком поштује и себе и друге, други спољни утицаји неће имати толико велики значај.

Родитељи малолетне деце су одговорни за њихово понашање и зато уколико дете има проблем са агресивношћу, потребно је радити са родитељима, објашњавају психотерапеути.

Докторант превентивне медицине Никола Савић говорио је о циклусу насиља кроз призму родних односа и утицаја средине и објаснио ставке кроз које се оно огледа:

Дете које трпи насиље, може постати агресор у старијем животном добу.
Деца сведоци насиља међу родитељима, могу преузети негативан образац понашања учењем по моделу.
Деца од својих родитеља уче о толеранцији и перцепцији насиља, најчешће и сами родитељи нису довољно едуковани, и не сматрају да је и вербално насиље, повишен тон гласа у разговору, такође облик насиља.
Савремена педагогија у потпуности одбацује методе насиља у контексту васпитања деце.
Родитељски утицај не делује изоловано. У многим случајевима кључну улогу донсе средински фактори, социјализација са вршњацима, многи развојни психолози се слажу да вршњаци замењују родитеље као главне актере социјализације током ране адолесценције (Рубин, Буковски и Паркер).
Родитељ има важну улогу и утицај на реакције детета у вршњачким односим, као и када је у питању селекција вршњака, ако је породица функционална.
Међугенерацијска улога у преношењу образаца насилног понашања или снижене перцепције насиља, може бити фатална по развој детета као здраве личности.
Родитељ би требао личним примером, својим ставовима и понашањем да осуди и подстакне на пријаву надлежним институцијама чак и сумњу на насиље.
Ученици кроз бројне превентивне мере треба да буду охрабрени да потраже помоћ, потребна им је подршка родитеља и старатеља, који ће им помоћи да се одупру неправди и пошаљу јасну поруку да је вршњачко насиље неприхватљиво.
У функционалној породици и здравим односима између деце и родитеља, потребно је објаснити због чега је одређена зона „небезбедна“ а одређена социјализација или младалачко понашање ризик за настанак вршњачког насиља, са непредвидивим последицама.
Свака карика у ланцу насиља, између породице, социјалне средине, вршњака и детета које је у фокусу, мора бити прекинута, како би се спречило усвајање насилног понашања као друштвено прихватљивог феномена – објашњава Савић за крај.