Шта је емпатија?
Оно што осећаш зове се емпатија, способност да разумеш свет из угла других. Често се о њој говори као о урођеној црти карактера, као да се човек роди осетљив или не. Међутим, емпатија је вештина која се увежбава понављањем. Као што нико не научи да свира гитару тако што прочита о акордима, ни емпатија се не развија тако што знаш њену дефиницију. Развија се управо кроз „стављање у туђе ципеле“ и указивање подршке у оним ситуацијама у којима је лакше не реаговати.
Зашто је емпатија важна?
Емпатија нам помаже да градимо здравије односе у свим сферама живота – у породици, с пријатељима, у школи, на тренингу, а касније и на послу. Људи који умеју да разумеју туђа осећања лакше сарађују, боље решавају несугласице и чешће пруже подршку када је некоме потребна. Емпатија постаје штит од сукоба и насиља, јер нас учи да проблеме решавамо разговором и разумевањем, а не игнорисањем или агресијом.
Како се развија?
Емпатија се развија постепено, од раног детињства. Први и најважнији узор је породица: дете учи из тога како одрасли реагују на његова осећања, али и како се односе једни према другима. Када код куће постоји простор да се о осећањима отворено разговара и да се она именују („тужан си јер…“, „видим да си љут/а“), дете лакше препознаје исто и код других. Емпатију развијају и књиге, филмови и приче, јер нас подстичу да замислимо како се неко други осећа и зашто се понаша на одређени начин. Ипак, најважније вежбање дешава се у свакодневним ситуацијама – у кући, у школи, на тренингу, у друштву. Када је неко критикован или исмеван зато што је погрешио, емпатија значи да не осуђујеш, већ да покушаш да ситуацију сагледаш из његовог угла и замислиш како би се ти осећао/ла на његовом месту. Што се то чешће ради, то постаје природније.
Како препознати емпатију у свакодневним ситуацијама?
- У породици: Када видиш да су родитељи имали тежак дан на послу, па без подсећања преузмеш неку обавезу или их једноставно питаш како су, уместо да се љутиш што тог тренутка немају времена за твоје захтеве.
- Међу вршњацима: Када приметиш да неко из одељења или из друштва увек остаје по страни – на одмору, при бирању тимова или када се договара излазак – па га позовеш да се придружи, иако то нико други није урадио.
- У ширем друштву: Када у продавници или аутобусу неко застане, испадне му нешто или погреши, па уместо нервозне реакције и колутања очима покажеш стрпљење, схватајући да можда та особа има лош дан или се не сналази најбоље.
- У спорту: Ако је саиграч на тренингу критикован или исмеван јер је погрешио, уместо да се придружиш критици, ти замислиш како би се ти осећао/ла на његовом месту и пружиш му подршку.
Зашто је важна баш у школи?
Школа је прво место где дете свакодневно проводи време са двадесет и више људи које није изабрало. Ту се учи како се решава несугласица, како се постаје део групе и како се препознаје тренутак када некоме није добро. Одељење у ком ученици негују навику да се примети туђе стање функционише мирније, а сукоби се решавају пре него што прерасту у нешто веће.
Постоји још један, мање очигледан ефекат. Ученик који уме да замисли како је другоме теже прихвата понашање које некога понижава као нормално. Емпатија тако постаје и заштита, не само од учествовања у насиљу, већ и од ћутања у тренутку када би једна реченица била довољна да се нешто заустави.
За ученике: како се емпатија вежба?
- Размисли пре него што одреагујеш. Кад се неко понаша другачије него обично, кад је нервозан без разлога или ћути цео дан, прва помисао обично буде „Шта му је данас?". Пробај да је замениш питањем „Да ли му се нешто десило пре школе?". Не мораш да знаш одговор. Довољно је да оставиш простор за то да постоји.
- Пошаљи једноставну поруку. Ако приметиш да је неко тужан или сам, није потребан велики разговор ни прави тренутак. Довољно је на одмору рећи: „Хеј, видим да си данас нешто тих. Је ли све ок?". Ако одговори да јесте, у реду је. Важно је што сада зна да га је неко приметио.
- Прекини ланац. Кад се у групи шири шала на рачун једне особе, свако ново понављање је чини нормалном. Запитај се како би се ти осећао/ла да си на том месту. Понекад је довољно да се не насмејеш, да не поделиш даље, да кажеш да ти то није смешно. Тамо где нема реакције, ланац се прекида.
- Учи да слушаш. Кад ти се друг или другарица повере, најчешћа грешка није незаинтересованост, већ журба. Одмах нудимо решење или преузимамо реч коментаром „Ма знам, и мени је тако.". Тиме се прича врати нама. Само саслушај и дај до знања да си ту ако затреба.
- Не тражи од себе да све разумеш. Емпатија не значи да ћеш увек знати како је некоме. Значи да си спреман/на да питаш и да прихватиш одговор који не очекујеш.
За наставнике: како да емпатија постане норма одељења?
- Именујте је наглас. Кад видите гест подршке, реците шта се десило и зашто је важно. Понашање које се примети лакше се понавља, а ученицима је потребно да чују да то није небитна ситница.
- После неспретне шале питајте, не прекоревајте. Мирно постављено питање „Како мислиш да се он осећао?" помера ученика у туђу позицију. Прекор најчешће покрене одбрану, а одбрана затвара разговор.
- Дајте простор различитим начинима реаговања. Неко ће се обратити наглас, неко ће прићи после часа, неко ће вам написати поруку. Све су то облици исте вештине.
- Будите пример у сопственој реакцији. Ученици прате како одрасли реагују на нечију грешку пред целим одељењем. Начин на који се то реши остаје запамћен дуже од садржаја часа.
- Пронађите начин да уврстите лекције о емпатији у свакодневни наставни програм. Велики број предмета, поготово оних који припадају друштвеним наукама, даје прилику да се кроз истицање позитивних гестова и указивање на вишеструкост тачки гледишта учи о емпатији. Препознајте где се ове могућности крију у оквиру вашег предмета и будите креативни.
Емпатија се не мери великим гестовима. Мери се тиме да ли неко у одељењу зна да постоји особа која ће питати да ли је све у реду. Један кратак разговор на одмору некоме може променити дан, а понекад и много више од дана.
Уколико ви или неко из ваше околине трпите вршњачко насиље или било који други облик насиља, можете га пријавити ОВДЕ.