Текст је припремила Данка Тешић, професор разредне наставе у ОШ „Живан Маричић“ Жича и самостални педагошки саветник, спољни сарадник за заштиту од насиља МПТНР.

Дете је друштвено биће. Од најранијег доба има потребу да буде прихваћено и поштовано.  На овај свет долази неприпремљено и бесмоћно за живот у спољашњем окружењу, без икаквих друштвених знања и способности, али и са великом преданошћу да се развије и формира у социјално биће. Без подршке заједнице у којој расте његов опстанак и развој  није могућ. Социјализација представља кључни део његовог живота.  Започиње веома рано, прво у контакту са родитељима. Свој највећи развој достиже у друштву међу вршњацима. Кроз процес социјализације дете стиче знања, вештине и навике које му помажу да се лакше интегрише у заједницу.

Устаљено је мишљење да су вртић и школа кључна места за учење друштвено прихватљивог понашања.

 Да ли је баш тако?

Социјализација је веома сложен процес. Као таква, она се одвија током целог живота. Неоспорно је да велику улогу у социјализацији играју вртић, школа и вршњачка група, али не смемо занемарити улогу породице.

У породици дете усваја прве речи и прве обрасце понашања. Родитељи су ти који су први извор љубави и први узори.  Обавеза родитеља  је да помогну детету  да постане сигурно у себе и своје способности. Међутим, још већа обавеза је и да детету пробуде интересовање за потребе друге деце/људи, као и да их науче да негују осећај за друге. Морамо бити свесни да се емпатија учи.  Уколико у породици постоји разумевање, толеранција и уважавање, дете неће имати прилику да упозна модел нетолеранције. Наравно да ће у неком периоду свог живота бити у ситуацији да је спозна, али социјализација и подразумева сусретање са различитим изазовима. Питање је само, како ће дете одреаговати  на дати изазов  у датом тренутку?  

Да ли ће његова реакција бити и одраз његовог става или оно што друштво од њега у том тренутку очекује? 

Дете које је сигурно у себе показаће свој став, онакав какав је усвојило у породичном окружењу, без обзира на мишљење околине. 

Обавеза родитеља је да тај став буде и правилан! 

Како то постићи?

ЉУБАВЉУ. 

 Дете које осећа да је вољено, лакше показује своја осећања и лакше дели своје мишљење са другом децом, али и одраслим људима. Дете мора имати  право на грешку, али и опроштај ако погреши. 

ИГРОМ.

Игра је веома важан сегмент дететовог одрастања. Кроз игру дете упознаје свет око себе, стиче и развија одређене навике, учи да дели, да прима, да даје. Учи да поштује правила. Спонтана игра са вршњацима детету омогућава да направе прве праве социјалне контакте. Улога родитеља и овде је велика. Њихов задатак је да детету помогну да остваре овакве контакте. Потребно је да се играју са њима, да дете воде у играоницу, у парк, да га подстакну и да му помогну да се укључи у групу вршњака. 

Некада се то чини као „немогућа мисија“. Колико год да родитељи желе да дете укључе у групу, оно је некако по страни. Нема одустајања! У почетку је довољно да дете посматра игру вршњака и да са родитељима о тој игри  разговара. Касније ће се уз  родитеља прикључити игри, а онда му више неће бити битно присуство родитеља. 

НЕГОВАЊЕМ ЛЕПИХ МАНИРА.

 Дете које уме да се културно опходи према другима је прихваћеније у друштву. Развијање лепих манира није лак посао. Дете често заборави да се јаве некоме на улици или да кажу хвала, али уколико родитељи мудро васпитавају дете и  правилно се опходе према окружењу и његово дете ће то чинити. Вековно искуство  показује да је  добар пример који родитељи дају својој деци најделотворнији фактор васпитања. Деца уче посматрајући своје родитеље и  урадиће онако како је видело да родитељи раде, а не онако ако му је речено да треба.

УПОЗНАВАЊЕМ РАЗЛИЧИТОСТИ. 

Важно је да деца спознају да постоје људи различитих способности, различите боје коже, другачије анатомије и другачијег стила живота. Упознавање различитих култура и обичаја битан је део социјализације. Путовања играју важну улогу у овоме, али савремено доба пружа и бројне могућности. Интернет, путописне емисије, књиге, позоришне представе, концерти, храна, само су део алата који нам може помоћи на овом путу.

Живот је леп, али није једноставан. Од најранијег узраста пред нас ставља различите изазове,  пријатне и непријатне, лепе и ружне, лаке и тешке.  Сваки изазов, помаже човеку/детету  да се развије, обликује, сагледа ситуацију из више углова и на тај начин стекне знање о себи, о могућим поступањима у новонасталим ситуацијама и побољшању квалитета  живљења. Да би дете савладало изазове  мора уложити напор.  Морају  се помучити. То је једини прави пут од детета до одраслог човека. На овом путу одрастања подршка родитеља је незамењива. Уз лепе речи, поверење и љубав сигурно је да ће сваки проблем бити успешно решен.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.