Насиље - између прописа и праксе

Бројним прописима, упутствима, приручницима, правилницима и допунама истих, Министарство просвете наше земље, последњих година настоји да реши проблем вршњачког насиља. Овом проблематиком баве се државе широм света. Проблем је глобалног карактера, друштвене вредности су у кризи а свака држава настоји да пронађе што ефикасније и безболније начине за решавање истог. 

Већина школа, поштујући наравно законску регулативу, има свој разрађени систем реаговања у случајевима насиља. Протоколи поступања у установама као одговор на насиље, злостављање, занемаривање, дискриминацију, али и све друге облике друштвено неприхватљивог понашања, из године у годину се унапређују. Бројне ситуације решавају се успешно, неке уз мање труда а неке захтевају много озбиљнији приступ деци/ученицима па и родитељима. Ипак, најчешће се дође до решења како по дете које трпи насиље тако и по дете које врши насиље, али и по оне који све то посматрају и самим тим су индиректни учесници.

У јавности се не говори о многим успешно решеним ситуацијама. Школе се и даље представљају као средине немоћне пред насиљем. У медијима се пласирају подаци на основу којих многи родитељи  стичу утисак да  ствари морају решавати "на свој начин јер је школа немоћна". Није мали број родитеља који посаветују своје дете да на насиље одговори насиљем, а да пре тога нису ни покушали да проблем који има њихово дете изнесу пред надлежнима у школи. У тим ситуацијама деца/ученици постају збуњени - школа саветује ненасилно решавање проблема а родитељи другачије - кога послушати? А проблем се не решава већ расте и усложњава се.

Морамо схватити да решење било ког проблема захтева ангажовање свих нас. Погрешно је очекивати да неко други реши проблем или чекати да се ствари реше саме од себе. Имамо добро разрађену законску регулативу и прописе а од нас зависи колико ће она бити ефикасна. Неопходна је посвећеност свих актера васпитно-образовног рада, наставника и осталих запослених у школи, родитеља/старатеља, деце/ученика. Добром сарадњом, ангажовањем, међусобним поштовањем и уважавањем, позитивним личним примером, постиже се много више него у ситуацијама када кривицу пребацујемо на друге, не сарађујемо и не показујемо поштовање, разумевање, емпатију...

Насиље се насиљем никад није и никада неће решавати. У тој „игри“ сви губе, а највише губе управо деца/ученици. Темељна организација, посвећеност и укљученост свих актера васпитно – образовног процеса сигурно доводе до решења проблема.

Аутор текста је Зорица Тасић, школски педагог ОШ "Бранко Радичевић" у Неготину.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље или било који други облик насиља то можете да пријавите ОВДЕ.