Да ли наставници могу да пружају отпор у свом раду са ученицима који испољавају насилно понашање?

По свему судећи, насиље у школама је ендемска појава, позната свакоме ко се школовао.

Испољавајући се у веома разноврсним облицима и интензитетима, оно обично постане социјално видљиво тек када појединачни инциденти задобију медијску пажњу.

Под насиљем подразумевамо неоправдано наношење штете другоме. Понашање којим се наноси штета може бити вербално и невербално, и може се састојати у физичком повређивању, наношењу материјалне штете, или психолошком повређивању као што је застрашивање, срамоћење, социјална изолација и слично. Док се неоправданост састоји у нелегитимности, незаслужености, прекомерности или непримерености таквог поступка.

Међутим, када је реч о насиљу у школским системима, не можемо а да не поменемо и насиље које се одвија између наставника и ученика, где у последње време наставници све чешће бивају жртве насиља и понашања које није примерено од стране ученика.

Шта могу учинити наставници, како да помогну себи, свом раду, али и ученицима, да ли постоји граница и шта ако се пређе, да ли наставници, односно професори имају право на отпор у раду са ученицима који испољавају насилно понашање и како тај отпор изгледа, разговарали смо са психологом Силвиом Радић.

На самом почетку, на питање да ли постоји отпор у раду наставника са ученицима који су вршиоци било каквог облика насиља према њима самима, психолог објашњава да постоји.

- Још је јачи отпор ако наставник има лични проблем са тим. Шта је важно ту - не примати лично. Имати свест о томе да ученик или било ко, ко испољава агресивност, вербално или невербално, има проблем. Проблем са толеранцијом фрустрације - низак праг толеранције, проблем са контролом беса. 

- Међутим, као што ни ми одрасли не реагујемо понекад адекватно, притиснути обавезама, уморни, сензитирани, тако је и код деце. Од деце се очекује одговорност, послушност од ученика, а често им се не оставља простор за одлучивање, за иницијативу, а ту је и занемаривање развојних потреба. Постоје проблеми у комуникацији у породици, у родитељима који морају да раде и више од једног посла, о одсуству безбрижног детињства, о борби за егзистенцију с једне и грчевитој потреби за стицањем материјалних добара и престижа. Све су то проблеми коју могу довести до развоја деце у извршиоце насиља. Деца су у процепу. Превише је свега - и домаћих задатака и писања, пасивног слушања у школи. Деци треба омогућити да развију своје потенцијале, интересовања, да закључују, да промишљају, да се радују, да се крећу да се конструктивно друже – саветује и објашњава психолог.

- Често се дешава да деца развију отпор према учењу и обавезама зато што се не негује креативност, игра, „лове“ се у незнању, не бивају подржани у даровитости или у другачијем виђењу – додаје психолог и објашњава шта све може бити узрок насилничког понашања и шта може изазвати проблеме у школи.

Приступ, комуникација, начин преношења знања, капацитет за активно слушање ученика, разумевање развојних потреба ученика, све је то од круцијалне важности. То је подлога за развијање капацитета ученика за подношење фрустрације, за адекватно реаговање, за уравнотежавање.

- Уместо да деца иду на додатне активности после школе које родитељи плаћају - часови сликања, цртања, роботике, шаха, спорт, креативне радионице и слично, све то би било добро да могу да раде у школи, објашњава психолог за крај.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.