Психолог - стручни сарадник Снежана Мраовић је у сарадњи са проф. Јованом Мирићем спровела обимно истраживање о моралном развоју деце у ОШ "Јеврем Обреновић" у Шапцу, а у наставку текста је презентовала најбитније закључке истог.
Три најзначајније оријентације у психолошком проучавању човекове моралности су: психоанализа, теорија социјалног учења и когнитивно развојни приступ у коме је посебно истакнуто име Жана Пијажеа.
Иако је психологија врло рано емпиријски закорачила у поље моралних ставова и вредности, рад Пијажеа из 1923. године представља темељ савремене псиологије моралног суђења. За наш рад, од посебног значаја су два кључна Пијажеова открића: клинички метод и појмови субјективне и објективне одговорности.
Пијаже је деци задавао парове прича у којима су описане две радње детета које се разликују по двема различитим одредницама: по намери са којом је радња извршена и по последици до које је радња довела. Зависно од тога да ли је испитивано дете донело свој суд и образложило га узимајући у обзир намеру или материјалну последицу радње, његово схватање одговорности одређује се као субјективно или објективно. Млађа деца до девет година, одговорност, углавном, схватају као објективну (у складу са нивоом когнитивног развоја) док старија од девет година, већином, као субјективну. Морални реализам је једна врста схватања и последица је два основна узрока: ограничења или принуде од стране одраслих (родитељи) и темељних карактеристика мишљења предшколске деце (егоцентризам).
Дете морална правила не доноси рођењем већ их добија споља, од старијих. Колико год дечије ране интелектуалне могућности биле саме за себе недовољне за правилно схватање правила, не мању тешкоћу том правилном схватању постављају одрасли својим односом једносмерног поштовања и принуде. Поступци одраслог према дечијим поступцима су далеко чешће примерени величини причињене штете него природи намере. То, на жалост , срећемо и у нашој педагошкој пракси у основним школама.
Субјективна одговорност подразумева обострано поштовање. Такво поштовање и односе сарадње дете успоставља, у првом реду, са вршњацима. Поступно, са узрастом, попушта и принуда одраслих што доводи до попуштања и превазилажења егоцентризма. Напредак у моралном суђењу, дакле, здружено, доносе два чиниоца: даљи интелектуални развој детета и нови друштвени односи у које ступа.
У нашој земљи, моралним развојем се бави психолог Јован Мирић, професор Филозофског факултета у Београду, Одељење за психологију. Он је у својој докторској дисертацији проучавао морално суђење одраслих, посебно родитеља деце. Утврдио је да већина родитеља на дечији преступ узвраћа поступком чији је интензитет сразмеран износу почињене штете, при чему се намера или мотив детета занемарује. Дакле, констатовао је, у општем закључку, да одрасли суде као деца предшколског узраста руководећи се тренутним осећањима (афектом) и због недостатка психолошког увида. Мирић указује на појам социоцентризма (некритично прихватање важећих норми средине) као посебног вида моралне хетерономије. О томе је говорио и Пијаже када је писао о хетерономном моралном мишљењу и принуди одраслих чиме је пружио основу да се помишља и, Мирићевим истраживањем утврди, да постоји хетерономна моралност и код одраслих. Једном речју – како дете притиска и спречава у моралном развоју одрасли, одраслог притискају норме средине из које потиче, а које усваја аутоматски, као модел.
Проблем нашег истраживања је био да испитамо да ли и у најбурнијем развојном добу (пубертет, адолесценција), када попушта притисак одраслих и када су млади склони побуни и потреби за обостраним поштовањем у комуникацији, када се са вршњацима успоставља специфичан однос узајамне сарадње и сл. да ли и код младих тог узраста важе исти закључци о развоју моралног суђења као и код деце и одраслих? Овим истраживањем желели смо да покажемо на који начин морално суђење деце узраста 12 и 13 година зависи од једног броја друштвених и морално важних одредница којих се њихови родитељи , под утицајем средине , придржавају у васпитању. Полазни став је да примена брзих, ефектних казни (инстант васпитање) и пасивно прихватање једног броја друштвених норми које заступа средина (социоцентризам) коче морални развој деце, а самим тим и њихову способност сагледавања сопствене и позиције другог у међусобним односима што доводи до конфликата, неразумевања, несхватања суштине правила и сукоба.
Из овако формулисаног проблема проистекла су питања:
Морални суд смо дефинисали као сваки суд у коме се нечему (особама, радњама, мотивима) придају рачи као што су ''добро-рђаво'', „исправно-неисправно'', ''треба''и сл.
У истраживању смо користили приче у којима је описана по једна радња детета која је или позитивна или негативна, а критеријум позитивно-негативно, одређен је према моралној норми. Дакле, негативна радња је она која одступа или крши одговарајућу норму, без обзира на мотив, док је позитивна она радња која остаје у складу са нормом, чува је. Изабрали смо две две норме, односно врсте радњи: оне које се тичу туђе имовине и оне за казивање истине. Одговарајуће норме су: ''Не чини штету туђој имовини!'' и ''Не говори неистину!''
Закључци истраживања
Општи закључак истраживања је потврдан одговор на формулисани проблем. Дакле, морално суђење младих прелазног развојног доба о измишљеним радњама вршњака, изражено кроз придавање награда и казни различитих интезитета, зависи од бројних друштвених и моралних одредница везаних за те радње и ситуације у којима се врше, одредница којих се њихови родитељи придржавају у васпитању.
Код деце узраста 12 и 13 година, без обзира на ниво когнитивног развоја и друге карактеристике развојног доба, у моралном суђењу је доминантна објективна одговорност и морални реализам као показатељи ниског нивоа моралног развоја. У прилог томе иду чињенице добијене истраживањем, пре свега чињеница да на процену неког поступка утиче узраст особе према којој је та радња непосредно усмерена.
Један од резултата је да јачој моралној осуди подлежу радње које се тичу туђе имовине него радње које се односе на говорење истине, односно неистине. И код процена радњи које се тичу туђе имовине постоје разлике: строжије се осуђују радње у којима се присваја туђи новац него ако је у питању неко друго материјално добро.
Од четири изабрана мотива: ненамерност, користољубље, помоћ одраслој особи и помоћ вршњаку, највишој осуди подлеже мотив користољубље.
Покушај налажења бар неких елемената субјективне одговорности у проценама наших тинејџера није се остварио. Резултати су у супротности са очекиваним и иду у прилог налазима Ј. Мирића који говоре о социоцентризму и ниском моралном развоју одраслих.
Дакле, са великим степеном поузданости можемо тврдити да одрасли, својим брзим, ефектним ''инстант'' васпитањем (казна без разговора и образложења) у великој мери коче морални развој деце и адолесцената. Намеће се питање, како одрасли са таквим ставом и тако ниски нивоом моралног развоја и могу да подстичу морални развој деце? Односно, како да очекујемо у односима међу вршњацима и адолесцентног доба да ће у конфликтној ситуацији реаговати са увидом и емпатијом, размишљајући шта је ту праведно и морално а шта не, када их нико томе није научио нити им пружио, ни у породичноим ни у школском окружењу, модел понашања?
Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.