Савет психолога: Како да се наставник избори са физичким/вербалним нападима ученика?

Када се помене вршњачко насиље, помислимо на неки вид насиља који се одиграва међу децом и младима: физичко, вербално, психолошко, сексуално или дигитално насиље. Међутим, питање које се све чешће намеће, и које се све чешће и више јавља у јавности јесте, шта онда када је наставник жртва насиља?

Дете највише времена током одрастања проводи у школској установи, тамо стиче прва знања, сазнања, пријатеље, почиње да ради на свом карактеру, својим приоритетима и организацији. Исто тако ради и на социјалним вештинама и грађењу позитивног става и поштовања према старијима, поготово према наставницима, односно професорима и свим осталим учесницима у школском систему. На основу свега овога поставља се питање да ли, и колики утицај у формирању дететове личности имају наставници, докле сежу њихове могућност, на који начин граде ауторитет и могу ли сами наставници/професори бити жртве насиља од стране ученика.

О овој теми која постаје горуће питање, како због све већег броја наставника, односно професора који се јављају као жртве насиља, тако и због оних наставника који пролазе кроз „тихо насиље“, односно, свих оних у школском систему који због срамоте, стида или осећаје мање вредности ћуте о насиљу кроз које пролазе разговарали смо са психологом Силвиом Радић.

На питање како да се наставници изборе са вебалним нападима и увредама које добијају од стране ученика, псиxолог објашњава да се то мора вршити смирено, иако је то некада тешко. 

- Наставник треба да буде свестан чињенице да је одрасла особа и да по годинама и искуству ученик није у истој позицији као он. Шта год да је разлог, повод, да до вербалног напада дође, наставник не треба да улази у конфликт. Шта му може помоћи у томе - да освести своја осећања и потребе и да не пада у замку реаговања у афекту.  Да сачека и себи да времена за реакцију, јер у афекту можемо неконтролисано да изговоримо нешто због чега се касније кајемо и стидимо, а посебно што можемо да "упадањем у ватру" изазовемо бурну реакцију и с друге стране, односно када нас не преплављује бес, можемо да одмеримо и шта ћемо да кажемо. 

- Некад је довољно да рефлектујемо оно што осећамо да ученик осећа, мисли. На пример: „Видим да си љут.Видим да нечим ниси задовољан“, или да кажемо да ћемо да разговарамо о томе када се ученик смири, умири.  Не треба да разговарамо ако вичемо или вређамо једни друге и да не пристајемо на такав вид комуникације.

Важно је, такође, додаје психолог да се не правимо као да се ништа није догодило, иако је непријатно - не смемо да игноришемо. Осим што емпатишемо са другима, треба да, на неки начин, „емпатишемо са собом”.

Када је реч о физичком нападу ученика на наставника, психолог објашњава да то најчешће има своју историју хроничног неразумевања, лоше комуникације између ученика и наставника, проблем у успостављању ауторитета наставника и проблема у понашању ученика.

- Зависи од узраста, односно врсте физичког напада - гађање свеском, гумицом или директан напад, што је све, на срећу, реткост. Постоји Протокол о поступању у случајевима насиља у школи, било да је вршњачко насиље у питању, било да је у питању ученик -наставник или било који запослени у школи. Када до физичког насиља дође, укључује се и полиција и Школска управа, Министарство, родитељи, Центар за социјални рад, старатељи у сваком случају. Као савет шта треба да наставник који је физички нападнут од стране ученика у том тренутку да уради – он мора да покуша да се заштити. Не да се туче са учеником, него да ухвати ученика за руку и покуша да га смири, а онда да пошаље другог ученика да позове  школског полицајца (ако га школа има) дежурног наставника, директора, неког из тима за насиље, психолога, педагога. Сваки покушај угрожавања физичког интегритета особе мора бити заустављен и санкционисан.

Психолог објашњава да је заправо право питање које се након физичког напада поставља, зашто и како је дошло до тога. То захтева да се питамо - какву сарадњу школа има са родитељима, који ниво безбедности је школа остварила, каква је комуникација између свих у школи, да ли се решавају конфликти или се стављају под тепих те тињају и нарастају, какву подршку ученицима даје школа, шта је са неговањем толеранције различитости, шта је са нетолеранцијом дискриминације, шта је са уважавањем развојних потреба ученика. 

То је питање које је важно и забрињавајуће за друштво, вредности и културу која се негује у њему.

Уколико ви или неко из ваше околине трпи вршњачко насиље то можете да пријавите ОВДЕ.